Kiša je nemilice lila te junske večeri u Oslu, ali je miris veličanstvene pobede bio jači.
Kada kiša lije, krov na stadionu Ullevaal ne pomaže baš sasvim, a uprkos tome, tribine su ostale pune skoro sat po završetku utakmice. Igrači na terenu i publika preko puta njih zajedno su skakali i pevali, jer takav trijumf nad najneugodnijim rivalom nije mala stvar.
Norveška reprezentacija nije igrala na velikom takmičenju još od 2000. godine, ali je 3:0 protiv Italije dovoljan znak da čekanje neće potrajati. Narod voli takmičenje, a još više voli uspeh, i to je formula koja je sport učinila tako bitnim u našoj eri.
To takođe pojačava nervozu ako stvari ne idu onako kako smo zamislili. Zlatno doba norveškog fudbala stoji pred vratima još od onih pandemijskih dana kada su im Tumbini Orlovi očitali fudbalsku lekciju na istom ovom mestu, ali nikako da uđe.
Pet godina kasnije izgleda da je taj momenat konačno stigao, jer sa krajnjeg severa stiže talas za talasom talentovanih mladih fudbalera, koji sve češće stižu do samog vrha. Do cilja je ostalo samo malo.
Ali ambicije ovog tima sigurno se ne završavaju odlaskom na svetsku smotru ili prolaskom grupe. Tim koji računa na Haalanda, Ødegaarda, Sørlotha i još dvadesetak momaka koji sa uspehom igraju u elitnim takmičenjima mora da ima ambiciju da zaista ostavi trag.
Verovatno će u tome uspeti, ako ne 2026, onda dve, četiri ili šest godina kasnije, jer su mlađe generacije sve bolje, a dve glavne zvezde imaju tek 25 i 26.
Ono što je prava tema za nas je – kako je zemlja od pet miliona, smeštena u ćošku našeg kontinenta i prebogata već više od pola veka, odjednom počela da stvara igrače svetske klase?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
