„Možeš i sama“, rekao mi je sredinom devedesetih godina deda, majčin otac, nakon što mi je skinuo pomoćne točkove sa bicikla i pravio se svega nekoliko metara da drži zadnji deo sedišta, sve dok se u nekom trenutku nisam okrenula i videla ga kako stoji sa strane i uvereno izgovara to „možeš i sama“.
„Možeš i sama“ je prva stvar koja mi je od tog čoveka ostala.
Druga je „ljubav prema klubu“. I to ne u onom smislu u kom se, da bi bio prihvaćen od jednih ili drugih, praviš da te nešto zanima više nego što te iskreno zanima.
Već u onom istinskom smislu loženja (on to sigurno tako ne bi imenovao, to bih ja, 2023. godine imenovala tako) na nešto, u onom smislu u kom ti bivaš deo nečeg mnogo većeg od sebe samog.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst. Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
