Za Sašu Obradovića najbolje tek dolazi

„Saschaaaa…Ooooooo-bradovich!“

Znate onaj glupi fenomen kada vam se izgovor nečijeg imena zauvek upropasti jer ste čuli nekoga kako to radi na neadekvatan način? Devedesetih, na starom, dobrom SOS Kanalu, postojao je džingl u kojem neki nemački izveštač bane u svlačionicu berlinske Albe, a tamo, u nekom đakuziju, sede, ne znam, Hening Harniš, Henrik Redl i naš reprezentativni plejmejker. I veseli Švabo mu prilazi i onako, u stilu velikog Majkla Bafera, ga najavi rečenicom kojom počinje ovaj tekst. Saschaaaaa…Ooooooo-bradovich!

Glupo, zaista glupo, da od tog momenta svaki put kad ugledam nekadašnjeg standardnog šestog čoveka „evropske noćne more“ koja je bila reprezentacija SR Jugoslavije i bivšu ikonu Crvene zvezde, meni u glavi zazvoni taj nemački izgovor. Glupo, jer Saša Obradović je zaslužio da ga pamtim kao Sašu Obradovića. Te dve reči su oduvek bile dovoljne. Kao simbol.