Vreme je.

Ponekad zamišljam deo svog mozga u kojem se skladište sećanja kao na veliku policu sa knjigama. Sve sam te knjige naravno pročitao, i svima im se često vraćam, i onda to tako vizuelizujem kao da uđem u tu biblioteku, izaberem šta mi se “čita”, uzmem, prelistam, pa vratim.

Za reprezentaciju Jugoslavije, odnosno Srbije u košarci imam celu jednu odvojenu vitrinu. U odeljku za evropska prvenstva, podsekciju “trijumfi”, stoje ravno tri knjige sa naslovima – ’95, ’97 i ’01. Zašto samo tri? Pa, samo sam njih nekako “svesno” doživeo. Za one iz sedamdesetih nisam ni bio rođen, a one neposredno pred raspad stare zemlje pamtim tek onako ovlaš. Priznajem ih i uvažavam, ali to je više za neke tuđe biblioteke.

Elem, pored onog izdanja iz 2001. stoji jedno upražnjeno mesto koje već dvadeset i četiri godine čeka da se popuni. Devet puta sam otad svraćao sa najboljom namerom, ali svih devet puta, nekada ranije a nekada i kasnije, napuštao bih tu virtuelnu prostoriju mrmljajući kako još nije vreme za to.

Nije bilo vreme 2003. Tada smo otišli u Švedsku sa novim selektorom, puno novih igrača, ali i sa nekim starim licima. Dejan Bodiroga je posle osam leta uzeo zasluženo slobodno, ostali su bili dovoljno dobri da urade nešto više, ali rezultat je izostao.

Nakon neubedljivog nastupa u grupi, gde smo se nametnuli samo protiv nejakog domaćina, Litvanija nas je rutinski počistila u četvrtfinalu. Ne sećam se ničega previše dalje od toga, osim da se Dejan Koturović u “afteru” nešto svađao sa Duškom Vujoševićem. Nije bitno. Nije bilo vreme.

Nije bilo vreme 2005. Štaviše, 2005. se nije igrao nikakav Evrobasket. Pogotovo ne u Srbiji. Pogotovo ne protiv Francuza. I pogotovo nisam gledao nikakvu pres-konferenciju koja je sumirala ono čemu nismo svedočili. To se nije desilo. O tome se ne raspravlja, čak ni u mračnim hodnicima spomenarske biblioteke. Nije bilo vreme, jer ničega nije ni bilo. Razumete?

Nije bilo vreme 2007. Imao sam dvadeset i sedam godina, sveže sam se vratio iz pečalbe i sa krupnim očima i plamenom u srcu gledao inspirisane nastupe Moke Slavnića koji citira poručnika Mariona Kobretija i najavljuje paklenu borbu svojih mladih izabranika. Popularni “moskitosi”, to jest njih deset veoma mladih momaka uz ispomoć iskusnijih Milana Gurovića i Marka Jarića, delovali su impresivno u pripremama.

Na turniru su se rasplinuli pritisnuti neiskustvom, ali ne pre nego što je Gurović pogodio protiv Grka za produžetak iz vražije materi, što je rezultovalo mojim urlikom koji se čuo do gibraltarskog moreuza. Utakmicu smo ipak izgubili, a zatim se u miks zoni Darko Miličić sa svojom besedom o “ona tri…” upisao u besmrtnike. Kako god bilo, Izrael nas je u trećoj utakmici poslao kući. Nije bilo vreme.

Nije bilo vreme 2009. Moku je nasledio stari dobri Duda Ivković, koji je zadržao ono što je valjalo, promenio ono što nije, i sa jednim interesantnim sastavom uspeo da se kvalifikuje za naredni Evrobasket u Poljskoj. Sećam se da sam propustio možda i jednu od poslednjih prilika da gledam KUD Idijote, koji su svirali na bukvalno sto metara vazdušnom linijom od mene na beogradskom “Beer Festu”, jer sam ostao kod kuće da gledam meč protiv Italije koji smo ubedljivom razlikom rešili u svoju korist.