Prošla su četiri meseca otkako smo pisali o izgubljenom ujaku srpskog fudbala. Veljko Paunović je tada bio daleko od Srbije, nezaposlen, otuđen od onih koji su ga čekali godinama… Jedan od retkih srpskih trenera sa Zapada više nije bio bitna tema u srpskom fudbalu.
U međuvremenu se vratio na radar, uveo Ovijedo u špansku Primeru, vodio ga tamo, dobio otkaz i rekao “da” reprezentaciji Srbije. I dočekan je kao mesija. Makar privremeno. Da vodi dve utakmice, shvati gde je došao i izbliza oseti šta ga čeka, pa da odluči hoće li se i ubuduće baviti selektorskim poslom u Srbiji.
Ni reprezentacija ni Paunović nemaju mnogo da izgube. Osim jedno drugo. Ovo nije njegov tim koji je trebalo da vodi pre sedam ili pet godina. Srbija praktično da i nije imala opcije za selektora. Vladan Milojević, Dejan Stanković i Aleksandar Kolarov imali su neke svoje sponzore u vrhu fudbala ili države da naslede Dragana Stojkovića, ali svi trenutno imaju poslove i nisu bili realne opcije.
Paunović je od poslednjeg sudijskog zvižduka turobne noći u Leskovcu bio prva, najpoželjnija i najlogičnija opcija. Odmah posle utakmice je Arena sport lansirala ekskluzivu da Paunović dolazi umesto Piksija u šta zdrav razum tada nije mogao da poveruje. Niti je realno da neko sa novim selektorom napravi dogovor za pet minuta dok aktuelni paralelno daje ostavku na konferenciji za medije.
Bio je to više nevešt PR pokušaj sa vrha države da se kontroliše šteta nastala šamarom od Albanije u Leskovcu. I da se sportska javnost odmah prešalta na Piksijevog naslednika umesto na političku svinjariju FSS kojom je reprezentacija servirana Albancima na tanjiru. Valjalo je i opipati puls u državi oko izbora novog selektora, jer sada im je stvarno dogorelo i bio im je neophodan trener…
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
