Tri razgovora s Karijem

U retkim trenucima osećaja samosatisfakcije, sednem i prelistavam intervjue koje sam u minulim godinama uradio. Tokom poslednje dekade, uspeo sam da sednem i porazgovaram sa zaista pozamašnim nizom košarkaških delatnika (doduše, bilo je i fudbalskih i ko zna čega još) i približim njihove živote široj publici.

Ali kada uzmem da se prisećam svih tih događaja, nikada se ne fokusiram na ono što je na kraju čitalac ili gledalac dobio kao gotov proizvod. Ne, uglavnom su to doživljaji sa samih snimanja i razgovora – što bi ljubitelji filmova rekli, „behind the scenes“ materijal.

Sećam se, recimo, prvog razgovora sa Aleksandrom Đorđevićem, kada je atmosfera u navratima zaiskrila do te mere da sam očekivao da će se pretvoriti u verbalni konflikt (moj prijatelj mi je posle gledanja rekao „brate, ja sam očekivao da će te nabosti“).

Sećam se kako sam sa Žarkom Paspaljem proveo celo veče pričajući o njegovoj godini u San Antoniju, sve to uz nemale količine crnog vina.

Sa Markom Pantelićem sam došao da odradim blic-intervju u njegovom kafiću – na kraju sam imao šest sati snimljenog razgovora, a sutradan i dvadeset i kusur kucanih strana intervjua. Moj tadašnji urednik mi je rekao da sam lud i da on ovo neće pustiti na sajt dok ga ne skrati, samo da bi se pola sata kasnije vratio i rekao „ma ovo ide sve, ne mogu ni ja da sečem, sve je dobro“.

Sećam se, naravno, avantura – jer to jesu bile avanture – sa Milošem Teodosićem, koga je umetnost uopšte odvojiti za intervju, a ne nešto više od toga.

Sećam se kratkog razgovora sa Peđom Stojakovićem u Sakramentu, Bogdana Bogdanovića koga smo u trening hali Kingsa čekali dva sata, diskusije o modernom rukometu sa Miletom Isakovićem – čovekom toliko impresivne erudicije i toliko širokog obrazovanja da sam morao u više navrata da se zapitam pričam li zapravo sa nekakvim akademikom a ne legendarnim krilnim igračem Metaloplastike.

I kako da zaboravim širok osmeh Dina Rađe, koji me je, nakon što sam ga informisao da sam prisustvovao legendarnoj utakmici Zvezda – Panatinaikos ’98, samo pogledao i šeretski upitao „a i ti si mi jeba mater, je li?“.

Ipak, posebno mesto u folderima mojih uspomena zauzimaju razgovori sa Svetislavom Pešićem. Legendarni „Kari“ je tokom svoje duge i uspešne karijere imao hiljade sada već mitoloških dogodovština sa medijima – svi se sećamo, recimo, čuvenog monologa u kojem objašnjava kako je Adam Morison zakasnio na trening „jer je krenuo preko Sajma“, opaski o Kokti i vodi, a stariji Zvezdaši uvek vole da ispričaju kako je tokom svoje prve sezone u klubu Vladimira Štimca uporno zvao „Aleksandar“.

U poslednje vreme, ostaju zabeležene njegove lakonske misli poput „bolje dve velike baklave nego jedna mala“ i „bolje pobediti i igrati lepo nego izgubiti“.