„Više vredi moja sisa, nego kanal Dunav-Tisa“.
Pevačica bujnog dekoltea prolazi između stolova, za kojima stoje ljudi koje su žene zaboravile, izgubljeni i razočarani, kockari i alasi, radnici treće smene fabrike u Sevojnu koji se psihički spremaju za prolazak kroz fabričku kapiju. Za jednim stolom Solunac sa po jednom Karađorđevom zvezdom za oba revera i po litar u dva zamagljena staklena bokala pred sobom. Odmah levo jedan što od meraka jede čaše. Ljudi koji su popili majsku kišu do poslednje kapi. I učitelj. I pop. Mada on, kažu, retko svraća. Dim od cigareta pao od tavanice, pa je svaki pokret i svaki korak put u nepoznato. Osim za one koji su „Kod Kartera“ domaći.
Za šankom sedi mladi gazda i oštrim nožem seče dobro osušenu goveđu pršutu sa šmekom belog luka. Kiseli kupus puca pod zubima, a pihtije drhte kao popadijina bedra na Badnje veče. A gazda otpatke pršute s noža ubacuje u usta i smeje se rabadžiji što je ušao i sa vrata počeo da peva iz sveg glasa. Vratio se mladić iz Amerike par meseci ranije. Bio prvi put od rata u poseti dedi. Zna se što se seljaci iz užičkog kraja nisu vraćali iz Amerike posle ’45. Ali se lokalni murjaci ne ljute na Erića, niti mu posao zbog četničke istorije kvare. „Kod Kartera“ uvek vri.
Tamo se u Americi zaljubio u njihov život. Tamo je žena advokat, lebtijebem, priča i nateže. Ljudi idu kod psihijatra kao da im je svojta. Svako ima svog gurua. Tako ih zovu. Danju samo rade. Ali noću, noću sve sija. Svaku noć vašar, ko kad se razapne šatra u selu, pa se sto volova obrće na ražnju. Samo tamo ispod neonskog svetla umesto volova – žuti taksiji. Eto me tu seci ako lažem.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
