Svake godine u martu, mi koji smo doživeli agresiju NATO pakta na Saveznu republiku Jugoslaviju, prisećamo se raznih detalja iz tog vremena. Sećamo se prvih sirena, sećamo se odlazaka u skloništa, detonacija, neizvesnosti i straha.
Međutim, život pod bombardovanjem, koliko god težak i opor bio, imao je i neke svetle momente. Iako isprva narušene, redovne životne aktivnosti su se nekako malo po malo vraćale, a svojevrsnu razonodu pružali su retki sportski događaji koji su u našoj zemlji uspeli da se održe. Pamtimo, tako, sada već mitološko finale Kupa za košarkaše, u kojem je Partizan pod vazdušnom uzbunom pobedio FMP. Održan je i dvanaesti po redu Beogradski maraton, jedini ikada koji je završen bez pobednika jer su u simboličnom gestu svih trideset i devet maratonica (od čega četiri strana državljanina) zajedno prošli cilj posle tri sata i sedamnaest minuta. Pred sam kraj ratnih zbivanja, naša rukometna reprezentacija je učestvovala na Svetskom prvenstvu u Egiptu i osvojila bronzanu medalju.
Jedan događaj, međutim, posebno se izdvaja među svim ovim nabrojanim. Na samom početku dejstava NATO alijanse, AEK iz Atine izrazio je želju da podrži naš narod dolaskom u Beograd i odigravanjem prijateljske utakmice protiv beogradskog Partizana. Danas kad razmislimo o tome, zvuči prosto neverovatno da je neko svojevoljno hteo da stavi glavu na panj i uradi ovako nešto.
Ali to se zaista desilo, tog sedmog aprila 1999. godine. I ovo je priča o tome, ispričana od strane četiri aktera te utakmice i jednog navijača, koji je dobro zapamtio kako je to izgledalo.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
