A koliko vi često mislite o Rimskom carstvu?

Pre oko godinu dana, internet je zapljusnuo novi talas mimova u kojima žene pitaju muškarce razmišljaju li o Rimskom carstvu. Nisam siguran da sam uspeo u dogledno vreme da raščivijam šta je koren ove narodne zezalice, ali sam se zamislio i rekao sebi – da, zapravo, dosta razmišljam o Rimskom carstvu.

Ne, ne o tom Rimskom carstvu, kojeg su od Irskog mora do ušća Tigra i Eufrata predvodili Oktavijan Avgust, Trajan i Marko Aurelije. Razmišljam o onom modernom košarkaškom ekvivalentu istog, onog sa Majersom, Fućkom, Danilovićem, Savićem i drugima. Onog kojeg sam proučavao kao savremenik tamo devedesetih na SOS kanalu, a ponešto bogami i uživo iz hale.

I kojem je prestonica, za razliku od onog nešto slavnijeg iz istorijskih udžbenika, na smenu išla od Bolonje do Treviza uz kratke stanice u nekim drugim gradovima apeninskog poluostrva.

Za nas Jugoslovene, a kasnije i ostale pravne naslednike pokojne države, Italija je uvek bila obećana zemlja. Od Italijana smo odvajkada uvozili svašta – hranu, farmerke, ali bogami i kulturu u velikim količinama. Cele generacije mladih Jugovića odrasle su uz stripove izdavačke kuće „Serđo Boneli“, filmove koje su režirali Arđento, Bertoluči i Leone i muziku Adrijana Ćelentana, Rafaele Kare i drugih. Možda smo u školi učili neke druge strane jezike, ali italijanski nam je oduvek bio blizak srcu.

Jedan specifičan italijanski izvoz koji se zapatio među nama entuzijastima – a nije nas bilo malo – bio je i profesionalni sport. Fudbal – tojest, kalćo, sa mekim ć – je osamdesetih na velika vrata ušao u naša domaćinstva zajedno sa ekspanzijom televizijskih prava.