Ni Šešelja, niti Draškovića,
Mi smo vojska Dragana Džajića…
Odjekivale su ove reči navijača Crvene zvezde ispred bolnice u kojoj je treća Zvezdina zvezda ležala nakon operacije. Odjekivale su godinama tribinama stadiona. Bilo je promenljivih odnosa među njima, bilo je vojski čiji su deo bili Zvezdini navijači, ali su tvrdili da ničiji nisu bili više nego njegovi. Nema političke sile jače od onog trenutka kada Kamačo na vetrometini Topčiderskog brda proklinje dan što se rodio. Ili od onog vrelog dana na “Artemio Frankiju” i propadanja lopte iza Benksovih leđa. Nema te kampanje, važnije od one s proleća 1991. i nema tog leta, kao onog helikopterskog pre sletanja u Monopoli, tajnu svih tajni.
Nema za navijače Crvene zvezde biranja strane, kada je na drugoj strani Dragan Džajić.
Ako bismo, međutim, Džajićev život podelili na period pre i posle 45. rođendana, dobili bismo dve suprotstavljene sile. Jednu igračku i direktorsku, koja je zavredela poštovanje, i jednu silu životne gravitacije, kojoj Džajić nije uspeo da se odupre.
Kao ni političkom pritisku. Pod stare dane, legendarni fudbaler postao je deo vojske, koje su se navijači nekada u njegovo ime odricali.
Ovo je priča o tome.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
