Ivica Osim i efekat oklopnog srca

U Sarajevo nikada iz Austrije nije stigla tužnija vest. Jer od početka velikog svetskog rata, tužniji je samo kraj sopstvenog, unutrašnjeg mira – razumevanja svoje prošlosti, života i onoga što je zauvek prelepo u svojoj nemogućnosti. Kada je javljeno iz Graca da je pet dana pre svog 82. drugog rođendana preminuo Ivica Osim, život u Dolini ćupova nije stao. Samo je prosečnog Jugoslovena, Bosanca ili Sarajliju, gde god živeo, i fudbalskog navijača koji je voleo (i voli i dalje) tim sa šest baklji na dresu, nešto lecnulo pod rebrima. Jer je otišao čovek koji je za mnoge predstavljao simbol. Toliko snažan da je i nakon njegovog odlaska teško rastumačiti da li ga se ljudi sećaju po dobrom ili baš i ne. Lopta je na kratko prestala da se kotrlja, ona koja je oduvek merilo vremena, odavši tako počast notama po kojima je Štraus sa Grbavice, u njenu slavu svirao. Osim je za nju zauvek ostao plavi dečko sa brojem 8 na leđima.

Pažljivi bi recimo austrijski novinar praktikant, čitajući, zbrajajući i množeći, mogao da prepiše da je Ivica Osim bio legendarni igrač jednog sarajevskog kluba, koji je posle neuspešne epizode u Francuskoj i bolesti, postao trener, čiji je najveći uspeh jedno treće mesto u ligi, jedno finale kupa i polufinale Kupa UEFA, koji je kao selektor jednu od najboljih generacija svoje zemlje odveo do četvrtfinala Mundijala, koji je osvojio dve titule u Austriji i koji je karijeru završio u Aziji. Ne bi bilo faktografski istinitije i suštinski netačnije biografije u istoriji nekrologa.

Osim je bio nešto drugo.

Čovek čiji se život u potpunosti promenio za 240 minuta, koji je bio (i ostaće) sinonim za duh jednog grada i simbol jednog godišnjeg doba u tom gradu, živa metafora države čijoj je reprezentaciji bio poslednji selektor, koji je bio slika na velikom ekranu mamurnog filozofa Jugoslovena spremnog da čitavom svetu tera inat. U korist svoje štete. Ljudski vremeplov u poslednju godinu nade.