U susret dosad najvećem Mundijalu, koji počinje 11. juna, Vladimir Novaković priseća se najboljeg svetskog prvenstva. Ovo je poslednji od tri dela o turniru koji će se pamtiti dok je fudbala.
Drugi pročitajte ovde.
I živajte…
***
Iako su prošli skoro svi koji su očekivani, tabele pre faze donele su dramatičnu podelu na dve slabašne i dve izuzetno jake grupe. Poljska i Belgija skinule su s vrha Italiju i Argentinu i tako dobile mesto na stadionu Camp Nou, gde ih je čekao SSSR. Poseta nijednom nije prešla pola kapaciteta koji je u to doba prelazio 120 hiljada.
Zvezda grupe bio je Zbigniew Boniek, predvodnik mlade poljske generaciju, u timu koji je još imao bronzane iz ’74. Bonieka su u Widzewu smtrali najboljim svetskim igračem pod reflektorima, a Camp Nou je došao u paketu sa večernjim terminima. Možda to ne bi bilo dovoljno da u prvoj utakmici protiv Belgije protiv sebe nije imao “Debelog morža”.
Taj nadimak golman Theo Custers dobio je zbog kombinacije građe i brkova, po kojima je dugo bio prepoznatljiv. Prethodnik Radeta Svilara, Dike Stojanovića i Senne Lammensa na golu mog lokalnog kluba, Custers nije ni sanjao da će stati na gol dok je tu Jean-Marie Pfaff, evropska golmanska zvezda.
Međutim, Pfaff je iznervirao selektora izjavama, pa je Guy Thys, koji je u dugoj karijeri odveo Belgiju u finale EP i polufinale SP, rešio da šansu pruži veteranu s klupe, kojeg je bezmalo deceniju ranije doveo u Antwerp. To ga je koštalo ispadanja.
Za prvi gol ne bi bila dovoljna ni dva morža, ali je kod drugog i trećeg Custers potpuno opravdao nadimak. Bonieka je slava stečena na turniru odvela u Juventus, tako i do evropske titule, a ubedljiva pobeda bila je dovoljna da protiv Sovjeta jednim bodom izbore mesto u polufinalu.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
