FOTO-ESEJ: Ne može niko da sedne u čamac i da vesla umesto tebe

Trener je pitao momke ko želi da vesla u čamcu sa Nikolajem, nedugo nakon što je ovaj momak došao iz Rusije i počeo da nastupa za reprezentaciju Srbije. Imao je tek jedan nastup na Svetskom prvenstvu u skifu. Martin je u to vreme veslao u paru sa Milošem Vasićem.

Trener je, dakle, pitao ko želi da se oproba sa Nikolajem i Martin se javio. Zašto da ne probaju.

I seli su Nikolaj i Martin u čamac i neka veslačka hemija, koju samo veslači mogu da osete, dogodila se.

Nekoliko meseci kasnije već su bili na Olimpijadi (pobeda u B finalu, sedmo mesto ukupno), a godinu dana kasnije njihov čamac je bio teži za dve srebrne medalje koje su osvojili na nedavno održanom Svetskom prvenstvu u Šangaju (u dubl-skulu).

“Odmah smo znali da je to – to”, kažu nam Martin Mačković i Nikolaj Pimenov. Ima nešto što samo veslači mogu da osete, kako se ponaša veslo kad je u vodi, kako se kreće čamac, nešto što se golim okom ne može videti. I tako se spojio ovaj dvojac koji predvodi srpsko veslanje, kao slučajni partneri koji osim svetske medalje na svom vratu mogu da osete i teret očekivanja pred sledeće Olimpijske igre.

Jer veslanje spada u one sportove, takozvane “male”, koji za širu javnost postoje jednom u četiri godine, kada se u projekcijama osvojenih medalja smešta u potencijalne. I uglavnom to bude neki tandem, dvojac, još od 2000. godine kada su Stojić i Višacki bili blizu medalje na OI u Sidneju (5. mesto), a takođe su osvojili jedno svetsko srebro.

“Svašta možemo da vam kažemo o tom čamcu sa dvojicom veslača”, kaže nam uz osmeh Martin Mačković. “Zanimljivo je da poslednjih 25 godina uvek jedan ostaje. Stojić je 2000. veslao sa Višackim, pa je 2004, 2008. i 2012. za partnera imao Nenada Beđika. Nenad Beđik je posle toga 2016. nastupao sa Milašem Vasićem, a onda je Miloš Vasić veslao sa mnom. I ja sada veslam sa Nikolajem. To je kontinuitet koji se održava, jedan uvek ostaje u čamcu.”

Ovu priču čini zanimljivijom to što je trener, onaj koji je pitao “ko će da vesla sa Nikolajem”, upravo Nikola Stojić, koji je sa smeškom na licu slušao priču o čamcu sa kontinuitetom i sačuvao jednu opasku za kraj.

Kao na treningu, posmatrao je kako ovaj dvojac vesla kroz priču o ovom sportu kom su posvetili svoju mladost, o kome se jednom u četiri godine zna sve, a ostale tri u olimpijskom ciklusu skoro ništa.

“Za početak treba reći da je veslanje prilično popularan sport. Samo ne u Srbiji”, kaže nam Martin Mačković. “To je prestižan sport u zapadnoj Europi, naročito kod Anglosaksonaca. U Americi je jedan od vodećih akademskih sportova. Nažalost, zbog raznih razloga kod nas nije toliko popularan.”

“Kao akademski sport mnogo lepo ide uz fakultete. Sigurno ste čuli za Oxford i Cambridge regatu. U Americi najstariji sportski događaj između fakulteta je trka Harvard–Jejl, veslačka regata i tradicija koja postoji više od 160 godina. Kod nas u Srbiji poslednjih tridesetak godina postoji tradicija odlazaka u Ameriku na studije”, priča Martin koji je završio prestižni (možda je malo reći prestižni) Berkli. “Pomenuli ste pritisak zbog ovog rezultata i očekivanja na Olimpijskim igrama. Ne osećamo preveliki pritisak, naravno da ga uvek ima, ali dovoljno smo dugo u ovome i naučili smo da se nosimo sa teškim trenucima. Motivisani smo, naravno, za Olimpijske igre u Los Anđelesu i polako idemo ka tome. I ja sam prošao taj put na američkom koledžu, a odlučio sam da se vratim najviše zbog toga, da bih veslao na Olimpijskim igrama.”

I Nikolaju Pimenovu je životni put odredila želja da nastupa na Olimpijskim igrama, u kombinaciji sa geopolitičkim potresima koji su sportiste iz njegove matične zemlje doveli u nezgodnu situaciju. Ali njegova priča je tek priča za sebe. Nikolaj se zapravo formalno tri puta kvalifikovao za Olimpijske igre, i tek iz trećeg puta je uspeo. Prvi put se kvalifikovao kao deo ruskog četverca, da bi se ispostavilo da su dvojica njegovih kolega diskvalifikovani zbog dopinga (samim tim i ceo četverac), za sledeće Igre su ruski sportisti diskvalifikovani zbog rata u Ukrajini, a onda se kao srpski veslač kvalifikovao u skifu, da bi ipak odlučio da vesla sa Martinom, pošto su njih dvojica u dubl-skulu uspeli na kvalifikacionom turniru da osvoje drugo mesto (a dva čamca su išla na OI).

“Veslanje je kao neka vrsta orkestra. Jedan svira, a drugi sluša i onda svira za njim”, kaže nam Nikolaj. “Tako smo i mi u čamcu. Brzo smo znali da smo dobar tandem iako smo imali različitu tehniku, različiti ritam zbog toga što dolazimo iz različitih škola veslanja. Kod mene je bila primetna ruska škola. Martin ima srpsku školu veslanja. Ili nema školu, više je samouk”, smeju se obojica.

Zbog tih malih neuigranosti su na Olimpijskim igrama veslali u B finalu. Sada je to sve mnogo uigranije.

Martin Mačković je prošao i Berklijevu školu veslanja. Kako izgleda boravak na jednom od najvećih američkih univerziteta? Kako tamo prihvataju studente koji dolaze kao sportisti?

“Bilo je to negde pre nego što sam otišao na Berkli 2014. Naš sadašnji trener Nikola Stojić je još veslao i nekako slučajno smo seli malo da veslamo. Imali smo trening, dobro je to išlo. A on je legenda našeg sporta, 20 godina stariji od mene. Ja sam klinac, još je meni maternji jezik mađarski, i nisam mnogo pričao, samo kažem ’izvinite što je pao čamac’, ’izvinite za ovo’, ’izvinite za ono’. Tada se znalo da je na Berkliju bio mnogo oštar trener, legendarni trener, ali prilično agresivan i strog. I ja se ohrabrim da pitam Stojića da mi da savet, i on mi je rekao da će mi biti skroz okej tamo, da će trener da me zavoli.

I bilo mi je malo teže da se zbližim s trenerom zato što je stvarno mnogo težak čovek, ali vrlo brzo smo izgradili dobar odnos. Stvarno sam mnogo odgovorno shvatio celo to iskustvo i znao sam da su to dosta ozbiljne stipendije i da sam imao dužnost prema timu.

Stvarno sam prihvatio svoju misiju da pomognem timu Berklija, neko vreme već nisu bili prvi i meni je to bio cilj – da osvojimo državno prvenstvo. I postao sam neka vrsta lidera u timu. Posle dve godine, mislim da sam ostavio dosta dobar utisak i fenomenalno je bilo iskustvo balansirati školu, fakultet i sport. Može to da se uradi.

E sad, da budemo skroz iskreni, osetio sam da nisam akademski na nivou studenata na Berkliju. Mali postotak studenata upadne tamo, to su stvarno ljudi sa ogromnim ambicijama. Zanimljivo je biti u njihovom prisustvu. Pokušavao sam da se uklopim, nije da nisam. Jesam sportista, ali sam pokušao da iskoristim priliku da što više naučim. Ima profesora koji te doživljavaju kao sportistu, to baš zavisi od profesora.

Neki profesori vole sportiste, neki ne vole. Morate da polažete ispite, to naravno, ali i trener i ceo fakultet se stvarno ponosi time ako budeš dobar u školi, a ne samo u sportu. Trebalo mi je malo vremena da se uklopim, a čak sam na četvrtoj godini dobio nagradu za akademsko napredovanje.”

Na drugoj strani planete, u Rusiji, Nikolaju se odvijala potpuno drugačija priča.

Ako guglate veslača Nikolaja Pimenova, verovatnoća je da ćete prvo naići na sovjetskog šampiona iz osamdesetih.