Evroligi je još samo ovo falilo

Ne sećam se tačno kog datuma je međunarodni sport prestao u sveže osnovanoj SR Jugoslaviji. Možemo zapravo reći da nije nikada ni počeo da bi prestao, jer su poslednji nastupi naših klubova na proleće ’92. i dalje išli pod firmom „SFRJ“, ali to bi bile tehnikalije. Ne moramo sad o njima.

Ne sećam se, kažem vam, datuma, ali se sećam reakcije. I reakcija je bila najtužnija moguća kakvu je dečak od dvanaest godina mogao da smisli. Nema Kupa, tj. Lige šampiona, nema ni Kupa UEFA, nema ni Evrolige, ni Olimpijskih igara u Barseloni, a pogotovo nema Evropskog prvenstva u fudbalu u Švedskoj za koje smo se pošteno kvalifikovali, još poštenije otputovali i onda bili ekspresno vraćeni.

Danas kada se vratim na to, mogu reći da su to trivijalne uspomene. Sa toliko godina koliko sam imao, logično je da me je najviše tištalo to što Zvezda neće dočekati Real i Milan na „Marakani“. Sigurno ne što mi se zemlja raspadala u ratnom plamenu, i što će naredne tri godine proći u različitim formama socio-političko-ekonomske neizvesnosti. Prioriteti kao takvi.

Tridesetak godina kasnije, vraćaju se neke slike iz mog detinjstva, i to ne one koje bih nužno naručio kada bih imao tu mogućnost. Pre četiri godine izbio je konflikt u Ukrajini, i Rusi su promptno eliminisani iz svake forme internacionalnog loptanja. Zatim je eskalirala situacija u Izraelu i Gazi, pa su izraelski klubovi potražili domaće terene okolo regiona.

Ne može se, stoga, ni reći da smo ovaj novi bliskoistočni rat dočekali nespremni. Nećemo sad ulaziti u to ko šta kako i kuda, to možete pročitati kod mojih kolega koji se bave tim stvarima. I realno gledano, ne bih se ni ja bavio ovim temama da se slučajno nisu ukrstile sa onime čime se inače zanimam. A to je evroligaška košarka, kojoj je ovo ratno stanje samo dodatno zakomplikovalo već ionako komplikovanu 2026. godinu.