Dušan Tadić više nikome ne mora da se dokazuje

U svojoj knjizi “Poredak vremena” Karlo Roveli piše da “vreme na planini protiče sporije nego na nivou mora”. Isto je i u fudbalu, gde sat i po traje duže od jednog života. A posebno kada loptu primi Dušan Tadić. U tim situacijama vreme, onako kako smo se oko njega dogovorili da bismo se bolje orijentisali, više ne vredi ni kao jedna gomboca. Jer je to poseban ritam, u kome ne mogu da se orijentišu ni najbolji fudbaleri sveta, a kamoli navijači širokih zenica. To su posebne, opasne frekvencije, na kojima funckionišu samo retki.

I zbog toga je postao meta. Zbog toga što, koliko god su bili veliki, u njima radi zavist jer su samo bivši. Javljaju se razne “legende” Ajaksa u nameri da ga diskredituju. Bezuspešno.

Ovo je priča o Dušanu Tadiću, kapitenu fudbalske reprezentacije Srbije i kapitenu Ajaksa, fudbaleru koji je strpljivo gradio svoje ime, spajajući dar sa kojim je rođen sa teškim, mukotrpnim radom, postajući fudbalski monstrum. I o crnim rupama koje samo on može da kreira jednim driblingom. Da se u njima udave i Kokču i Snajder i mnogo bolji igrači od njih.