Tema ovog teksta nije deveti septembar 1943. godine, mada su se i u ovoj situaciji posledice snažno osetile na Balkanu. Tema nije ni film Lordana Zafranovića, iako je cela situacija sasvim groteskna.
Italijanski fudbal doživeo je u Zenici klasični nokaut, ali jedina šokantna stvar u vezi sa tim je činjenica da izostanak četvorostrukog planetarnog šampiona sa svetske smotre fudbala u 2026. godini zapravo nije šokantan.
Kako i da bude – sve do pre devet godina Azzurri su petnaest puta ulazili u kvalifikacije (jednom kao prvaci, a jednom čak i kao domaćini turnira), i samo jednom su ostali kod kuće, pod veoma neobičnim okolnostima. Od kada im je Švedska 13. novembra 2017. u Milanu očitala lekciju iz italijanskog fudbala propustili su tri u nizu.
Ali problem nije počeo te jesenje noći na Meazzi, niti tri dana ranije u Solni. Na prethodna dva Mundijala Italija nije prošla grupu. Od kada je Materazzi u Berlinu isprovocirao Zidanea, pa dao penal u seriji, taman da i četvrta svetska titula ode na Čizmu, momci u dresovima boje neba dobili su samo jedan mundijalski meč, opet pod neobičnim okolnostima.
Neobične okolnosti pratile su oduvek italijanski fudbal. Bile su tu kada su prvu šampionsku ekipu sastavili dobrim delom od igrača koji su već igrali mundijalsko finale za drugu zemlju. Bile su tu i kad su postali prvi šampioni sveta na tuđem tlu. I kada su u jednom tragičnom trenu ostali bez kompletnog najboljeg tima na svetu u tom trenutku.
I kada su pretučeni na terenu u najskandaloznijoj utakmici mundijalske istorije. I kada su prvi u istoriji imali dva različita (i to uzastopna) evropska prvaka iz istog grada. I kada su postali prva evropska selekcija koja je izgubila zvanični meč od predstavnika Trećeg sveta. I kada su izbacivali klubove iz lige zbog nameštanja (pa još jednom).
I kada im je igrač stigao pravo sa suspenzije da postane svetski prvak i najbolji strelac turnira, dok mu sa tribina maše “un partigiano comme presidente”. I kada su odlučili da ipak igraju finale Kupa šampiona uprkos pogibiji 38 navijača. I kada su napravili prvu pravu superligu svetskog fudbala. I kada su gledali kako im pola te superlige odlazi u stečaj. I kada su dva njihova kluba igrala prvo domaće finale Lige šampiona. I kada su gledali kako im najveće klubove razvlače kineski prevaranti.
Zapravo, skoro ništa što povezuje Italiju sa fudbalom ne funkcioniše onako kako to radi u ostatku sveta, možda i zato što su umesto internacionalnog termina odlučili da za njega koriste ime drevne firentinske igre.
Priča o azurnom putu od zvezda do trnja duga je, zabavna i izvesno pomalo bolna za zaljubljenike.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
