Annus horribilis srpskog sporta

Biće ova 2025. po mnogo čemu upamćena kao posebna godina u srpskoj istoriji iako nekima deluje ’da se ništa ne dešava’. Na primer, srpskom sportu se desio istorijski krah.

Nakon skoro dve decenije od nezavisnosti Srbije, prvi put u njen sport nije stigla nijedna medalja sa velikih takmičenja u kolektivnim sportovima. Nije bilo ni velikih uspeha u velikim individualnim sportovima, mlađe reprezentativne selekcije su imale slabe rezultate, a klupski sport je nazadovao. Ne samo što srpski sport ne živi u nekom imaginarnom zlatnom dobu u koje nas ubeđuju ljudi koji ga vode, već preživljava najteže trenutke u modernoj istoriji. I trenutno ne deluje da će biti mnogo bolje…

Neuspehom rukometašica na SP u Nemačkoj stavljena je tačka na najneuspešniju godinu srpskog sporta. Od njih se, ruku na srce, niko nije ni nadao medalji. Srbija je u tom sportu postala sporedan faktor. Uostalom, rukometaši se nisu ni kvalifikovali za SP.

Ali zato su podbacili svi ostali sportovi u kojima smo ranije beležili uspehe. Košarkaši su kao prvi favoriti EP završili takmičenje u osmini finala. Dvostruke uzastopne svetske šampionke u odbojci predale su krunu već u osmini finala SP u Tajlandu. Trostruki uzastopni olimpijski prvaci u vaterpolu su na SP u Singapuru završili kao četvrti. Odbojkaši su na SP takođe eliminisani u osmini finala, dok su košarkašice EP završile kao poslednjeplasirane u grupnoj fazi.

Dakle, osim vaterpolista, nismo bili ni blizu bilo kakve medalje. O fudbalu ne treba trošiti reči jer je upisan još jedan istorijski debakl trećim mestom u kvalifikacijama za Mundijal, iza Engleske i Albanije. Čak ni u individualnim sportovima nije bilo nekih većih uspeha. Jedina svetla tačka bila je bronza Angeline Topić na SP u Tokiju.

Sport je nešto što već decenijama utiče na kolektivnu sreću i raspoloženje ovdašnjeg naroda i bitan je u svakodnevnom životu. Često je bio neka vrsta srećne zamene za surovu svakodnevicu i beg od stvarnosti. Pogotovo kolektivni sportovi i velika takmičenja. Zato se često i mogla čuti floskula da su ’sportisti najbolji ambasadori zemlje’. Ali sve ređe se na velikim takmičenjima čuje „Bože pravde“ i sve ređe se zavijori srpska trobojka… Ove godine nijednom.

Da bi se razumelo koliko je ovo loše i koliko je zabrinjavajuće, treba se vratiti u prošlost i vremena kada je sport bio na potpuno drugačijim temeljima i konstantno rastao i napredovao. I kako je ljudima ušao pod kožu. Jer ništa u sportu ne prolazi kao uspeh…

Ako se vratimo u periode Jugoslavije u njenim raznim oblicima, dolazimo do poražavajućeg podatka da se ovako nešto desilo još samo 1983. godine. Te godine je održano sedam velikih takmi

enja u kolektivnim sportovima i Jugoslavija nije osvojila ništa. Pre toga, poslednji put se godina bez medalja desila daleke 1959. Ali treba istaći i da se tada održavalo manje reprezentativnih takmičenja sa manje učesnika nego danas.