Prvi roman Srđana Dragojevića u nastajanju, ekskluzivno na Velikim pričama. Autor kultnih filmova “Mi nismo anđeli”, “Lepa sela lepo gore” , “Rane”, “Parada” sada u potpuno novoj ulozi, u romanu o ovom vremenu i njegovim pojavama.
Pročitajte prethodni deo OVDE. Svi nastavci su na linku.
***
POGLAVLJE 18
Morloci s hrvatskog primorja
– Imate ovde grupu, iz Beograda. Team building. “Lejt” check-out. Snaći ćete se bez mene.
Saša se ljubazno osmehne mladoj recepcionarki Emiliji i predaje joj smenu. Emilija se prosto “topi” pod Sašinim pogledom.
– Preživeću. I to, baš… na moj rođendan. Hoćete možda piće u baru, posle smene? Ja častim. Da mi čestitate.
Saša joj se osmehne ljubazno.
– Srećan vam rođendan.
Odlazi. Emilija gleda za njim razočarano.
Saša se spušta stepeništem u podrum hotela. Zvižduće neku melodiju. Njegov zvužduk odjekuje masivnim, od vlage načetim betonskim zidovima.
Ambijent podruma hotela je kao u čuvenom romanu H. G. Wellsa “Vremeplov”, gde u dalekoj budućnosti, na površini i životom bez briga, žive bezazleni Eloi, dok su pod zemljom Morloci, kanibali, tvorci mašinske civilizacije koja snabdeva Eloe luksuzom, ali se njima i hrani.
Pejzaž kroz koji prolazi Saša je tmuran, betonski, pun uređaja za zagrevanje vode, cevi za ventilaciju, velikih mašina za pranje hotelskog veša ali i soba za radnike hotela.
Prolazeći ovim turobnim hodnikom ka svojoj sobi, Saša se često pita ko su danas Eloi a ko Morloci jer osoblje hotela, prvenstveno radna snaga sa Filipina, iz Burme i sa Tibeta živi u uslovima sličnim izbegličkim kampovima u kojima su smeštene hiljade njihovih sunarodnika. Na površini su “Domaćice sa Beverly Hillsa” Morloci koji se hrane bledim i suvonjavim likovima iz podzemlja, nalik na nesrećne junake Dikensovih romana.
Zvuku Sašinog zvižduka priključuje se kakofonija glasova na nekoliko jezika Azije.
Prolazeći pored jedne sobe sa devet kreveta na sprat Saša ih opomene ljubazno.
– Be quiet, please. The guests can hear you through the ventilation system!
Žamor odmah utihne. Sašu zapeče krivica, on zastane pred vratima jedne od nekoliko sobica sa minijaturnim prozorima blizu plafona, nakrcanim ljudima i ženama koji održavaju precizan mehanizam luksuznog hotela.
– You can sing later, after dinner time upstairs. The guests complain about the strange voices when they are in the dining area. Sorry, I have to tell you this.
– We know you’re a good man.
Jedan tamnoputi, sitan dečak bistrog pogleda i kovrdžave kose obrati se Saši sa vrata. Njegov engleski je iznenađujuće dobar za dečaka koji je sa roditeljima nedavno stigao u Evropu.
Saša slegne ramenima pa izvadi iz džepa novčanicu od pet evra. Pruži je dečaku.
– No sir. You are one of us. I like the tips from the fat ones, upstairs. Keep your money.
Saša mu se osmehne. Pomalo posramljen, vrati novac u džep.
– Znam te. Ari, zar ne?
– Arjun, jeste. Zovu me ovde Ari. Lakše im.
– Vidimo se sutra, Ari. Javi se meni, srediću da nosiš peškire ovim gore…
Saša pokaže prstom nagore.
– … Debelima.
Ari mu pokaže nisku belih zuba i vešto se uzvere uz nosače kreveta na jedan, sasvim blizu tavanice.
Saša prolazi pored ogromne kotlarnice i priđe udaljenim vratima u mračnom hodniku, osvetljenom samo škiljavom, servisnom rasvetom. Sašina soba.
Pored vrata njegove sobe su rešetke ventilacionog sistema. Saša nasloni glavu na rešetku, vadeći svežanj ključeva iz džepa.
Iz rešetke dopiru zvuci iz trpezarije hotela: zveckanje escajga, zvonak zvuk čaša za vino i tiha klasična muzika koja se meša sa smehom gostiju.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
