Iz pogovora autora. Čitajte roman n nastajanju “Crveni” svake subote na Velikim pričama od (naravno) 29. novembra
***
Čvrsto sam uveren da u jako puno dimenzija, koje nas okružuju i sve vreme su paralelno tu oko nas, ovaj roman ne postoji.
Umesto njega, postoji veoma uspešna TV serija “Crveni” koja je rado gledana na prostorima čitave bivše Jugoslavije, a u nekim univerzumima veoma je uspešna i na raznim međunarodnim platformama.
U nekom od univerzuma seriju je kupio HBO, u onim drugim Netflix ili Amazon Prime. Opet, u tim dimenzijama, moguće je da ja tu seriju uopšte nisam režirao, već ju je, kao u Univerzumu 206543, režirala mlada rediteljka jer sam ja fatalno nastradao u saobraćajnoj nesreći. Posao koji je ona obavila daleko je bolji nego što bih ja to ikada mogao, te je doneo seriji i međunarodnu slavu.
U ovoj, vama i meni jedinoj dimenziji, serije, jednostavno, nema.
Godine prolaze, a ja sam već zakoračio u sedmu deceniju života. Već sam bolno svestan toga da neću uspeti da snimim ni deo onoga o čemu sam godinama maštao, šta sam pisao i čemu sam se unapred radovao. Većina toga ostaće na hard disku mog kompjutera i sigurno, nekoliko godina nakon moje smrti, otići će na neko groblje piksela da se nikada više ne spoji u reči i rečenice.
Uveren sam, možda i neskromno, da je ovaj roman bolji od bilo kakve serije koju bih mogao da snimim, čak i u najpovoljnijim produkcionim okolnostima!
U nekoj, nama bliskoj dimenziji, moguće je da sam samo pisac koji uživa u kreiranju sopstvenih svetova, neomeđen sve besmislenijim dugogodišnjim čekanjem na finansiranje svakog novog filma, tokom koga i zaboravim zašto sam baš tu priču hteo da ispričam na filmskom platnu.
Čak i da ne živim u dimenziji gde zaumne TV serije služe samo da bi diktator, eventualno, pacifikovao filmske i TV stvaraoce, nego u nekoj malo normalnijoj, čini mi se da mi pisanje pruža više zadovoljstva od preganjanja sa glumcima, danima snimanja kojih je uvek malo, i kišom koja padne uvek kada reditelju treba sunce.
Uostalom, uvek sam maštao da napišem naučnofantastični roman! Objavio sam, kao veoma mlad, nekoliko naučnofantastičnih priča u tada čuvenom časopisu “Sirius”, ali za roman nikada nisam imao dovoljno hrabrosti i samopouzdanja.
Sećam se da sam, negde u šestom osnovne, davio čitav razred (i profesorku) nekakvom naučnofantastičnom pričom o putovanju kroz vreme – bio je to moj pretenciozni odgovor na običan sastav iz srpskohrvatskog, koji sam čitao pred svima, u beskraj. To je samo utvrdilo moj položaj “frika” u osnovnoj školi.
Bojim se da sam taj položaj i zadržao i da ga gajim brižljivo, evo, preko pola veka.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
