Dobro jedem, dobro vežbam, nadam se najboljem: Obnovljen je hotel “Jugoslavija”

Sedmi nastavak naučno-fantastičnog romana “Crveni”. Inspirisano romanom Marka Vidojkovića „E baš vam hvala“ i po motivima scenarija „Crveni“ Srđana Dragojevića

Svi objavljeni nastavci dostupni su OVDE.

Srđan Dragojević satirično, maštovito, izrazito humorno, barokno uzbudljivo kroz mnoštvo situacija, zapleta, likova, u ikonografiji naučne fantastike sa multiverzumima, vremenskim portalima, ispisuje u suštini stvarnosnu prozu, priču o današnjem vremenu za koje često kažemo da je nadrealno i da ga je nemoguće opisati.

…

Univerzum jedne zamišljene sudbine SFRJ koja se nije raspala već razvijala, i univerzum njenih raspadnutih delova sa svim degenerisanim i tužno-smešnim fenomenima primitivizma, kapitalizma, nacionalizma, kretenizma, postoje paralelno.

Sve je u ovom romanu moguće, ništa faktografski tačno a opet istinito. Istorija koja se nije dogodila u sudaru je sa istorijom koja se jeste dogodila.

Tanja Mandić Rigonat, rediteljka i pesnikinja

★

– Još jedan PORTAL. U Beogradu. O, jeb… O, jeb… – Domagoj Ličina je klinički primer nervnog rastrojstva. Onda se malo sabere. – Izvinite, drugovi.

Jugoslav se nagne ka Majdi i šapne joj:

– Toliko oko sakrivanja od sveta. – Onda pogleda Domagoja. – Hoću li ja onda… Nazad?

Domagoj je rastrojen. – Gdje?

– Kući. U Beograd.

Domagoj ga posmatra kao da je Jugoslav deo nekog sna iz koga bi aparatčik najradije da se probudi, što pre. I da ponovo bude efikasan.

– Hoćeš. – Domagoj pokaže prstom na Majdu. – I ona će sa tobom.

Majda odmahne glavom. – Imam pacijente. Imam život. Imam…

Domagoj se brzo vraća u svoj „mod kontrole“.

– Nemaš, nemaš i… NEMAŠ. Nemaš više ništa od toga. Vidite, drugarice Bauman. Imate dve mogućnosti. Da i vas i vaše pacijente, i sve koje poznajete, za svaki slučaj, strpamo u zatvor, na neodređeno, ili da, lepo, pođete sa drugom Džankom koji će…

Jugoslav gleda u pod. Neprijatno mu je. Nervira ga ovaj spečeni oficir Službe koji više podseća na nekog suvoparnog korporativnog rukovodioca-sociopatu nego na njegovog oca, pripadnika „stare škole“ Službe.

Očigledno je da je i Služba počela da liči na kapitalističke korporacije, organizacije protiv kojih se, makar deklarativno, bori da bi zadržala komplikovanu Zajednicu Jugoslovena na socijalističkom putu, pomisli Jugoslav, shvativši da misli koje mu dolaze poslednjih dana predstavljaju sve novije i novije pukotine u čvrstoj mreži uverenja i stavova koje nikada do sada nije preispitivao i u koje je bespogovorno verovao.

Majda gleda sa mržnjom dvojicu muškaraca.

– Da motri na mene?

Domagoj se osmehne. Napokon malo „zdravog razuma“.

– Bazično, da.