Praznici… Upaljene lampice na jelkama, nacrtane pahuljice na prozorima, božićni keksići i pokloni. U nedeljama pre Nove godine polako počinjemo da se pripremamo za kraj godine u smislu završavanja zaostalih poslova, plaćanja zakasnelih računa, zakazujemo zdravstvene preglede na koje mislimo cele godine a sad je i krajnje vreme da ih realizujemo. Godina prolazi i kraj je sve bliži a mi se panično prisećamo datih obećanja sebi i drugima – šta ćemo sve uraditi u novoj godini, šta ćemo promeniti, koliko ćemo biti drugačiji, u šta ćemo ulagati… Kako se 31. približava, počinjemo sve više da mislimo i na poklone i doček, obilazimo radnje i kupujemo, pakujemo, planiramo. Ali koliko je ovaj deo godine veseo i pun uzbuđenja, sa druge strane budi i setu, tugu, sećanje na prošlost. Kao i svi veliki i značajni datumi, i praznici jesu vreme kada se prisećamo dragih ljudi koji više nisu sa nama. Kada se sećamo kako je to bilo nekada i šta se sve od tada promenilo. Čini mi se da Nova godina i Božić zbog svoje konotacije porodičnih praznika nose veću težinu i veću patnju ako neki član porodice više nije sa nama. Prva godina jeste najteža jer prvi put prolazimo neke događaje bez neke osobe. Tada se i automatski sećamo kako je to bilo prošle godine i osećaj praznine je skoro opipljiv.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
