Mnogo se svađamo. Doskoro sam se sklanjala kada mu dođe žuta minuta i krene da psuje i udara nameštaj, daje gas do daske u vožnji i kao odrastao čovek proživljava dečje tantrume. Gutala sam… predugo. A onda sam pukla. Od tada pucam stalno. Za svaku saksiju što je polomio. Od tada se stalno svađamo. Sada smo pukli oboje. Kako da ovo prestane?
Ovo bi moglo da bude opšte mesto većine parova u kojima tinja (ili plamti) bes. Ovako mnogi žive, a malobrojni znaju šta ih je snašlo. Zato je došlo vreme da bes ispriča svoju priču. Onaj bes što je jedna od osnovnih emocija, s kojom dolazimo na ovaj svet, a onda nas svet ubedi da tu nije dobrodošla.
Kada čovek proceni da se neko neopravdano ponaša na način koji ugrožava neku njegovu vrednost, on je ljut. Kada to oseti baš snažno, onda je besan. U tome nema ničeg lošeg ili „nenormalnog“, zabrinjavajuće bi bilo da besa nikada nema.
Bes postaje problem kada preplavi i vodi u (auto)destruktivno ponašanje, kada nema kontrole. Kada neko oseća bes, a nije u stanju da izađe na kraj sa njim na „zdrav“ način.
Ne, tada ne može da se kaže da mu je „samo kratak fitilj“, da je temperamentan ili muževan (spisak je beskonačan).
Imati problem sa besom ne znači samo problematično, često nasilničko i agresivno ponašanje. Ovo je problem i svih onih koji zbog zabrane na ovu emociju nju potiskuju.
To u koju će krajnost neko otići zavisi od mnogo faktora, ali jedan od značajnih jeste kulturološki. Tako je, zbog zabrane na bes, kod žena češće gutanje ove emocije, okretanje besa ka sebi, a kod muškaraca ka spolja.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
