Zašto smo početkom godine bez para

Negde na mrežama mi je izašao snimak: žena sedi za kompjuterom, jede papir, u pozadini ide tužna muzika, a preko ekrana piše: „kada je 67. januar i ima još 39 dana do plate“. Nasmejala sam se naglas — ne zato što je duhovito, nego zato što je bolno tačno. Januar i februar imaju jednu zajedničku osobinu: skoro svi znamo tačno koliko nam je ostalo novca na računu. I nije mnogo. Nije da nismo znali da će doći. Nije da nismo videli decembar kako nam maše izdaleka, pun lampica, poklona, „samo još ovo“, „zaslužili smo“, „pa red je“. Ali svake godine se ponašamo kao da nas je iznenadio.

To me je navelo da se ponovo zagledam u psihologiju našeg odnosa prema novcu — ne u smislu budžeta, saveta i „pravila“, već u načine na koje trošimo, zašto trošimo i šta tim trošenjem pokušavamo da rešimo. Gotovo sva pitanja na koja sam nailazila vodila su me do jednog autora: Morgan Housel. Housel je investitor i pisac koji se ne bavi brojkama koliko ljudima — emocijama, strahovima, potrebom za statusom i sigurnošću. Njegova ključna ideja je jednostavna i pomalo neprijatna: većina naših finansijskih odluka nema veze sa inteligencijom, znanjem ili disciplinom, već sa psihologijom i kontekstom u kom živimo.