Kojoj god generaciji da pripadaš, u sve svoje konje mogu da se kladim da ti je ovaj scenario poznat: neko od tvojih (mama, tata, baka, deka) ima zdravstveni problem koji je nekako ludački brzo eskalirao, tako da je ta osoba završila u bolnici. Ispostavilo se da stvar jeste ozbiljna, ali i da je ta osoba dugo ćutala i trpela, tako da je do lekara došla kad je problem dobio razmere šumskog požara. Onda se ispostavi i to da je ta osoba duže vreme trpela čudne simptome koje je imala: nekakvo krvarenje, bolove, trnjenje, vrtoglavice. Ali nije htela da kaže, jer — nije htela da privlači pažnju. Nije htela da iko zbog nje brine, pa je ćutala, sa nadom da će proći.
U ovih nekoliko rečenica opisuje se dobar deo mentaliteta tih starijih generacija. Srećom, deluje mi da smo mi mlađi ipak zdravstveno odgovorniji prema sebi, ali to sad nije tema.
Stvar je u tome da, iako nećemo čekati da nam neki deo tela otpadne pre nego što obznanimo da imamo problem, i te kako smo poneli jedan princip opisan u gornjem pasusu, a to je uverenje da je traženje pažnje nešto loše. Da toj osobi koja je traži, pažnju nikako ne treba ukazati, jer ko je još video da je dozvoljeno tražiti pažnju? Najbolje je prevrnuti očima i praviti se da ništa ne vidiš.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
