Sećate se Džeka Nikolsona u “Dobro da bolje ne može biti”, pisca-namćora teškaša kojeg niko nije mogao da trpi, a ni on nikoga ama baš? On čak i postaje simpatičan, kao što to biva u filmovima, ali njegov karakter toliko je “bodljikav” da mu lik Helen Hant, konobarica, u koju je zaljubljen, kaže: “Kada si prvi put ušao u restoran, mislila sam da si zgodan… A onda si, naravno, progovorio.”
Postoje ti “teški” ljudi, s kojima je skoro nemoguće voditi konverzaciju a da vas ne uvrede, povrede, ne brecnu se, ne pokažu nadmoćnost ili jednostavno imaju potrebu da viknu, štagod. Vrlo neprijatni u kontaktu s drugima. Neko im tepa da su “ruže” ili “ježevi” – jer kao simpatični su iznutra, ali to ne menja činjenicu da se često dešava da se stvara neki šablon hodanja po jajima u njihovoj blizini. Da vam je teško da ih pozovete telefonom očekujući prasak, ili ne postavljate im pitanja – što oni i hoće – jer će biti “breckanja”. Pravo mučenje.
S određenim političkim vođama vama je jasno da nema konverzacije i da dozvoljavaju sebi da budu neprijatni prema kome i kako hoće. Ti ljudi jednostavno ne slušaju, “istresanje” je dozvoljeno. Onaj sastanak Zelenskog i Trampa bio je najmanje razgovor, a ništa nije bolje ni kada se slušaju neki drugi “lideri”. U Srbiji se često tako razgovara na svim nivoima, to je postao manir od nekog reda ili autobusa do skupštine i sednice. Čini se da je ovo decenija ili bar period neprijatnih ili teških ljudi.
Pročitali ste poslednji besplatni članak. Da biste nastavili sa čitanjem pogledajte planove pretplate
Već imate nalog? Ulogujte se
