„Oni” i „mi”, koncept od kog mi se podižu i kosa na glavi i krvni pritisak. Ne samo meni, sigurna sam, već i svima onima koji znaju kuda to vodi, ko su „oni” (niža rasa), a ko smo „mi” (fašisti). Zvuči prilično jednostavno, zar ne? Ali, nije. Jer, ako pogledaš, recimo tamo ispred Skupštine, u belim šatorima, postoje stvarno neki oni koji ženi kojoj je umrlo dete puštaju pesme o majci koja traži svog sina, rugaju joj se i pokazuju srednji prst. Dakle, definitivno postoje „oni”, a postojimo i „mi” — mi kojima je to toliko monstruozno i jezivo, da je to klupko emocija nemoguće verbalizovati. Jedino što o tome imam da kažem je da mi izaziva mučninu, fizički osećaj u stomaku da to što je u njemu mora napolje.
Kad se pogleda iz čisto ljudske perspektive, a to je ona koja dozvoljava stvari koje logika gleda sa gnušanjem — kao što su emocije, pristrasnost u zaključivanju, ponekad i vrednosti — verujem da je sasvim normalno osećati jaz između „njih” i „nas”. Ono što me istinski intrigira je pitanje kako je moguće da takvo nešto postoji, odnosno da se toliko, baš toliko razlikujemo u percepciji nečega kao što je pravda ili, malo manje apstraktan pojam, bol jedne majke kojoj je stradao sin, tuđom jasnom i lako utvrdivom krivicom?
Probaću da pronađem nekakvo logično objašnjenje, ali pošto sam živ stvor, pritom emocionalno pismen i empatičan, ne garantujem da ću uspeti baš u celom tekstu da obuzdam svoje emocije. I zbog toga se — znam da ćeš me razumeti — ne izvinjavam.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
