Kada nas obuzme osećanje krivice, sve što želimo jeste da se nje oslobodimo. Logično. Kome treba takav teret? Doživljaj da smo učinili nešto loše, da smo povredili i razočarali druge, strah da ćemo zbog toga biti kažnjeni. Ali da li je to uvek tako? Da li je osećaj krivice uvek znak da smo učinili nešto pogrešno – ili raskrsnica gde smo prvi put izabrali sebe? Pa neophodnu posledicu, tj. odgovor na svoje izbore, mešamo sa kaznom?
Šta nam govori osećanje krivice?
Kaže se da ono što je bol za telo, to je osećanje krivice za dušu. Velika patnja koja nas tera na stalno preispitivanje, svojih postupaka i sebe uopšte. Ona je pre svega vezana za obavljanje ili neobavljanje određenih aktivnosti, ponašanja za koja nemamo unutrašnju ili spoljašnju dozvolu i odobravanje – i pored ostalog vezana je za osećanje ili strah od kazne. Možemo je podeliti na krivicu prema sebi, prema drugome ili prema kolektivu.
Kada se dogodi situacija u kojoj učinimo nešto impulsivno, i povredimo svog prijatelja, učinimo nešto što nije u skladu sa našim vrednostima, posle se kajemo i osećamo krivicu što smo izdali ne samo prijatelja u toj situaciji nego i sebe, svoje vrednosti i ono u šta verujemo. U ovom slučaju, krivica je tu da nas podseti da sledeći put ne učinimo to isto, da naučimo nešto iz te situacije – i krenemo dalje. To je krivica prema sebi, koja nam pomaže da znamo gde je naša granica, da učimo iz grešaka i da sutra budemo bolji.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
