U savremenom društvu zauzetost više nije samo posledica rada, ona je postala deo identiteta. Na pitanje „Kako si?“, najčešći odgovor je „Prezauzet/a sam“ u ovoj ili onoj formi. Pritom se taj odgovor izgovara značajno, kao potvrda vrednosti, kao dokaz da smo traženi, korisni, angažovani. Zauzetost je postala društveno prihvatljiv oblik samopotvrđivanja. Ona signalizira važnost, a ne ono što zapravo jeste – preopterećenost i/ili lošu organizaciju vremena.
Međutim, iza te normalizovane hiperaktivnosti krije se fenomen koji je mnogo ozbiljniji od loše organizacije vremena. Zauzetost je postala imperativ, društveno poželjni obrazac funkcionisanja.
Postignuće je postalo jedan od ključnih ciljeva i u jurnjavi za uspehom mi više nemamo spoljašnjeg tlačitelja već sami sebe guramo ka stalnoj produktivnosti. Dominantni narativ organizovan je oko imperativa: možeš, moraš, treba, i u tom okviru prezauzetost prestaje da bude posledica spoljnog pritiska, već postaje unutrašnja obaveza. Ako staneš, kao da nemaš dovoljno ambicije. Ako odbiješ zadatak, kao da nisi dovoljno posvećen/a. Tako nastaje kultura u kojoj je stalna aktivnost skoro pa moralna kategorija.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
