U prethodnoj Velikoj priči bavio sam se temom psihopatije, i to one koja je očigledna, otvorena, agresivna, nasilna. Tada je rečeno da je ekstreman amoral jedno od sržnih svojstava psihopatije. Ipak, izostanak moralnosti se pojavljuje i u mnogim drugim formama i tada je teže primetiti ga. Desiće nam se da uspostavimo odnos sa nekom osobom (mislim na sve vrste odnosa, ne samo na ljubavne), da nam se dopadne, da se zbližimo, prepustimo i da kroz vreme shvatimo da smo iskorišćeni, ili da neko uopšte ne mari za naš interes ili moralne norme u celini. A delovao je tako „fino“, kako je to moguće? Kako nismo primetili? Je l’ problem u nama, izostanku iskustva, pronicljivosti? Moguće, ali ne nužno! Jednostavno, amoral nije uvek očigledan, ne bode oči, nema uvek onaj agresivan, predatorski kvalitet psihopatije. Upravo zato je važno osvrnuti se i na druge, manje očigledne manifestacije nemoralnog ponašanja.
Pitanje poštenja je dugo bilo relativno van fokusa naučne psihologije, posebno kada govorimo o polju psihologije ličnosti. Ipak, danas postoji solidan konsenzus da je i to jedno od fundamentalnih svojstava ličnosti (zli jezici bi mogli reći da je naša nauka još jednom otkrila „rupu na saksiji“). Autori Ašton i Li ovu dimenziju zovu H-faktor, od engleskih reči „honesty“ i „humility“ (ko je zainteresovan za ovu temu od srca preporučujem njihovu knjigu „The H factor of personality“).
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
