Ako biste ovog trenutka ušli u sobu u kojoj je stotinak ljudi i postavili im pitanje: “Ko od vas je prosečno pametan?”, većina prisutnih bi vas gledala kao da se pitanje nikako ne odnosi na njih. A statistika je neumoljiva i njen odgovor glasi – većina. Znači, ako je prisutno sto ljudi, Gausova kriva prosekom bi proglasila šezdeset osam. Ostali bi spadali u standardne devijacije – jedan deo u pametnije od proseka, a drugi u one ispod.
Kad bismo mogli da proverimo kako prisutni procenjuju sopstvenu inteligenciju, većina procena bila bi pogrešna. Najveći deo bio bi pogrešan u pravcu ozbiljnog precenjivanja svoje pameti, a tu je i određen broj onih koji bi se procenili kao lošiji nego što jesu. Nama su trenutno zanimljiviji ovi prvi, jer ilustruju težnju skoro svakog ljudskog primerka ne samo da se prikaže boljim nego što jeste već i da istinski veruje u to da je bolji od onoga kako stvari zaista stoje.
Naše – dakle, ljudske – procene su pogrešne ne samo kad je u pitanju pamet već i mnoge druge osobine. To ne znači da svi živimo u pustoj zabludi da smo pametniji i bolji nego što jesmo (istini za volju, određen stepen ove zablude ipak se podrazumeva), već da imamo takođe ljudsku i prirodnu težnju da zaštitimo sliku o sebi i budemo u boljim odnosima sa samima sobom. Iz perspektive mentalnog zdravlja, to je veoma bitno.
A šta se desi kad se nađemo pred pričom koja donosi opasnost da nam postane projektivno platno na kom možemo oslikati sve svoje boje, od onih kojima se ponosimo, sve do onih najtamnijih koje bismo najradije sakrili i od samih sebe?
Teške boje buržujske
Moguće da je slično pitanje pred sobom imao i Majk Vajt, tvorac serije “Beli lotos” o čijoj popularnosti nema potrebe posebno govoriti.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
