Nije fer. Spremaju nas za sve a nađemo se nespremni u, samo naizgled, sasvim običnoj, životnoj situaciji. Uče nas da slavimo život, sami shvatimo da se žali smrt, s kojom kada se suočimo ne znamo šta ćemo. Onda budemo vlasnici psa. Onda dođe dan kada to prestanemo da budemo. Tih dana pitamo se – kako preživeti? Jer čini se tako nemoguće.
Dugogodišnje fabrike hormona sreće, kakvi su psi, stvaraju dobar osećaj koji bi bilo najbolje da traje večno. Međutim, kao što Aksl Rouz peva u jednoj, bar upola tužnoj pesmi u odnosu na rastanak od psa – nothing last forever.
Dešava se u trenutku. Najava je možda i bila tu, ako je pas bolestan, ali čin odlaska – to je trenutak. Suludo je očekivati bilo kakvu spremnost. Koliko god mislili da ćemo biti – varamo se. Nema pripreme.
“To znači da ćete vi već u sledećem trenutku biti u odsustvu svega toga. Naravno da je ta razlika veoma jaka. Treba nam neko vreme da se naviknemo na to. Navikli smo kad ulazimo u kuću, dočekuje nas, idemo napolje, imamo rutinu koja može da traje i po 10-15 godina. Bilo bi neobično da osoba ne reaguje na to. Ako osoba reaguje kao da se ništa nije desilo, znate da je u fazi poricanja ili šoka. Ako reaguje i previše dramatično – to je prirodno, ali ne bi trebalo da se osoba u tom stanju dugo održi jer to može opet biti disfunkcionalno”, kaže Ana Rodić, savetnica za lični razvoj.
Gubitak je izvestan, ali toliko težak da se kroz ceo odnos sa psom ne javi ni u tragovima, a onda dođe kao prasak. Iznenadi, iako se možda, već izgubljeni u vremenu, trudimo da održimo u životu svog ljubimca. Ono što usput zaboravimo jeste surova realnost – ako uđemo u odnos sa ljubimcem i ostanemo sa njim do kraja, gubitak je ono što nas čeka. Svaki gubitak je jedna (mala) smrt. Smrt koja traži da bude ožaljena.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
