Udobno sam se smestila u ležaljku. Znate onu što se zakači između dva drveta pa kad se uvališ u nju nežno te ljulja? Ta mi je omiljena. Pogotovo ova moja na Tari u kojoj se osećam kao svoj na svome.

Sve što vidim iznad sebe je borova šuma. Na licu osećam sunce, a na koži lagani vetar. Svesna sam svog disanja i svežeg vazduha koji udišem. Oko sebe čujem lokalne pse koji u trenutku prestaju da laju i opet je tišina, tu i tamo se čuje cvrkut ptica. Primećujem negde u daljini zvuk građevinskih radova. Pomislim kako će i Tara postati kao Zlatibor i kako će uskoro sve biti natrpano zgradama. Puštam tu misao i vraćam se osećaju sunca na koži, svežem vazduhu i doživljaju laganog ljuljanja. Pod prstima primećujem teksturu ležaljke, ruke su mi opuštene i leže pored mog tela. Na trenutak se zapitam gde li je Matea, moja ćerka, da li gleda u tablet ili radi nešto pametno i osetim se postiđeno što uživam, a ne znam gde mi je dete. Ali i to osećanje puštam da ode i vraćam se na doživljaj sadašnjeg trenutka. Još neko vreme ostajem u ovom zen stanju.

Mozak mi je prazan. Nemam želja, htenja, ambicija niti ciljeva. Jedino što nameravam je da ostanem u ovom trenutku potpune opuštenosti. Retke su to situacija kada se prepuštam potpunoj svesnosti svega što primećujem u sebi i oko sebe. A onda se u nekom trenutku setim da imam jednu obavezu. Ustajem, uzimam laptop i počinjem da pišem ovaj tekst.