Ljutnja je zdrava emocija”, pročitala sam u psihoterapijskom priručniku na prvoj godini terapijske edukacije. Trebalo je da prođe 25 godina mog života da mi tekst iz udžbenika da dozvolu da se naljutim jer to je, navodno, za mene zdravo. Iako mi se dopala ideja da je ljutnja zdravo osećanje, ona se kosila sa svim onim što sam naučila kroz odrastanje.
Kako sam zakoračila u psihoterapijski rad, brzo sam spoznala da to nije samo moje iskustvo. Mnoge moje klijentkinje sebi nisu dozvoljavale ljutnju. Bile su sklone da tuđe nepristojno ponašanje opravdavaju ili čak objašnjavaju kao nešto što su zaslužile. Retko bi se desilo da se jednostavno naljute na tuđe nevaspitano ponašanje. Mnogo češće bi zaključile da je loš tretman od strane drugih dokaz da one manje vrede.
Racionalno-emotivno-bihevioralna terapija koju sam praktikovala dala mi je mnoštvo tehnika koje sam koristila kako bih im pomogla da spoznaju da je ljutnja osnova asertivnosti i da kada se zdravo naljutimo – tada se ponašamo na način koji nam pomaže da se zauzmemo za sebe. Drugim rečima, biti ljut znači biti asertivan, a biti asertivan znači reći drugima da nećemo trpeti uvredljivo ponašanje.
Ispostavilo se, međutim, da moje tehnike naprosto ne rade. Moje klijentkinje su sve to racionalno znale, ali je postojalo nešto mnogo dublje što ih je sputavalo da istinski dožive ljutnju i iskoriste je kao gorivo u postavljanju zdravih granica.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
