Ovih dana politika je nešto što prilično okupira moju pažnju, ali i pažnju mojih klijenata i ljudi koji me okružuju, čak i onih koji do sada nikad nisu marili za teme tog tipa. Sve je počelo tako što smo svi zajedno pokušavali da se nosimo sa teškim emocijama koje su u poslednjih mesec dana izazvali događaji spolja, a ne iz naših ličnih života. Društvene teme postale su deo priče o mentalnom zdravlju. Meni kao nekome ko misli iz sistemske perspektive to je jedino logično, s obzirom na to da kontekst u kome živimo oblikuje i naš mentalni prostor. Ipak, primećujem da vlada opšta zbunjenost i iznenađenje, što i nije tako neobično s obzirom na bizarnost istorijskog trenutka u kome živimo.
Donedavno se često moglo čuti da je jedini način da se sačuva mentalno zdravlje zaštita od toksičnog i nasilnog narativa koji postoji u našem političkom životu. Iako se načelno nikad nisam slagala sa tim, uhvatila sam sebe kako lagano odustajem od višegodišnjeg vikend rituala iščitavanja svetog trojstva nedeljnika koji izlaze četvrtkom, izbegavam dnevnike i političke emisije i informišem se zahvaljujući prijateljima koji za razliku od mene imaju Tviter, po principu „rekla-kazala“. I nije tome doprineo moj prebukirani raspored, ni nedostatak pažnje koji su kod svih nas proizvele društvene mreže. Moju političku apstinenciju izazvalo je osećanje krajnje bespomoćnosti u kontaktu sa političkim dešavanjima, a onda i medijskim izveštavanjem o njima. I u tome izgleda nisam usamljena.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
