Priče o najvažnijim trenucima u životu kada saznajemo neke značajne vesti, dobre ili loše, uvek uključuju deo gde ste bili u trenutku kada je usledio jedan poziv koji menja sve.
Tako je, navodno, Andrić prvo čuo od novinara da je dobio Nobelovu nagradu za književnost pošto se vratio iz šetnje pre nego što mu je zvanično saopštenje o nagradi uručio otpravnik poslova Švedske ambasade, Rene Belding, sa buketom crvenih karanfila, u piščevom stanu u Ulici proleterskih brigada (današnji Andrićev venac) 26. oktobra 1961.
Andrić je saznao za nagradu vrlo brzo nakon objave, sa zakašnjenjem od samo nekoliko sati koliko je bilo potrebno da se vest proširi, zato što se objava dobitnika tradicionalno dešava tokom prepodneva u Stokholmu koji je u istoj vremenskoj zoni (ili sa vrlo malom razlikom, koja je u to doba mogla biti i nepostojeća, jer se prelazak na zimsko/letnje računanje vremena nije podudarao kao danas, kaže ChatGPT).
Zašto toliko, primetićete, insistiranje na vremenu, pogotovo sada kada vesti stižu brže nego ikada, u istoj sekundi jer svi imamo “bukagije”, kako je rekao jedan čovek, koji zbog posla kojim se bavi nikada nema mira zbog mobilnog telefona i internet konekcije? Pa i Andrića su brzo našli, bilo je tada fiksnog telefona.
Kad ste uostalom poslednji put čuli da nekoga ne mogu da nađu da mu nešto jave?
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
