Šta mi je o “Žutoj kući” ispričao Dik Marti

Upravo svedočimo suđenju komandantima OVK pred specijalnim sudom u Hagu. Optuženi su, poznato je, za teška kršenja međunarodnog prava i ratne zločine. Naravno, nemogućno je predvideti konačan ishod ovog postupka, ali sama činjenica da je sud osnovan i da se ovim osobama sudi, pozitivan je signal. Ovo tim pre što je prvooptuženi bivši predsednik Kosova.

A kako je sve počelo?

Evo mog zapisa na osnovu saznanja iz prve ruke.

Bio je početak maja 2009. Poslanički klub u švajcarskom parlamentu u samom centru Berna više je ličio na radničku menzu nego na mesto gde se okupljaju i hrane najviši narodni predstavnici: niski pravougaoni stolovi presvučeni plastičnom imitacijom furnira i crne fotelje od veštačke kože; u dnu jednostavan šank u lamperiji od bukovine i jedna jedina konobarica za koju sam mogao da se kladim da nosi “borosana” obuću bez peta i prstiju; kafa, čaj, sokovi i bajati sendviči činili su ukupan izbor posluženja.

Ova sala u potkrovlju monumentalne savezne skupštine na bernskom Bundesplacu bila je skoro prazna kad sam u nju ušao tražeći zamućenim pogledom svog zakazanog sagovornika, švajcarskog senatora, bivšeg kantonalnog tužioca i izvestioca Saveta Evrope, liberalnog radikala – Dika Martija.

Prišao mi je stariji čovek srednjeg rasta čije su zenice iza debelih naočara plivale kao na zejtinu:

“Dik Marti”, rekao je suvo, mlitavo pružajući ruku.

“Drago mi je”, odgovorio sam blago uz usiljen osmeh i predstavio se. Klimnuo je glavom pokazavši mi na jedan od stolova u sredini prostorije, odmah pored masivnog stuba od mermera. Seli smo jedan naspram drugog u tišini.

“Kojim jezikom govorimo?”, razbio sam ne baš prijatnu atmosferu.

“Slabo znam engleski i ne volim da ga govorim”, izustio je.

“U redu, onda razgovarajmo na francuskom”, pokušao sam da ga oraspoložim.

“To je već bolje. Da skratimo uvod i izbegnemo nepotrebnu etikeciju, gospodine ambasadore. Interesuje me šta bi bila svrha ovog susreta? Jer, ako ste hteli da govorimo o mom zadatku izvestioca Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o sumnjama koje su se pojavile povodom događaja na severu Albanije 1999. i eventualnoj odgovornosti pojedinih Albanaca sa Kosova za zločine protiv civila i trgovinu organima, mogu vam reći da nisam spreman za razgovor na tu temu. Vi ste predstavnik jedne od zainteresovanih strana i srpski diplomata. Jedino što vam mogu reći jeste da sam u načelu skeptičan. Kao dugogodišnji tužilac znam da je posle deset godina praktično nemogućno pronaći materijalne dokaze pod pretpostavkom da su inkriminisana dela zaista izvršena. Još da dodam da ću ja učiniti ono što se od mene očekuje, da ću uskoro posetiti i Beograd i Prištinu. Treba znati i to da tokom te posete ne želim nikakve kontakte sa predstavnicima izvršne vlasti, već isključivo sa pravosudnim organima, tj. nadležnim tužilaštvima. Podrazumeva se po sebi da moja pozicija o priznanju nezavisnosti Kosova koja je bila nedvosmisleno negativna, o čemu sam javno izneo svoje mišljenje i u švajcarskom parlamentu i u Parlamentarnoj skupštini i u javnosti, neće uticati na moj budući izveštaj o ovoj stvari. Radi se o pitanju konkretnog krivičnog dela i pojedinačnim odgovornostima ako se utvrdi postojanje krivice. Dakle, ponavljam, ovo nije politički nego kriminalni slučaj. To je sve što sam imao da vam saopštim.”