Tri nedelje pre nego što će se dogoditi tragedija u Novom Sadu, na Velikim pričama objavljen je tekst u kojem se podseća na tezu da je to “grad koji se ruši građenjem”. Ova tvrdnja s početka knjige “Grad bez lica” profesora Ljubinka Pušića poslednjih godina sve češće se čuje među Novosađanima koji lamentiraju nad urbanističkom realnošću u svom gradu.
Kada se 1. novembra obrušila nadstrešnica Železničke stanice, u knjigu mrtvih upisano je 14 imena, dok su još tri života ostavljena u nadi da će organizam biti nikad izdržljiviji, i da će, uz pomoć medicinskog znanja i tehnologije, svest izroniti iz mraka u mogućnost novog, sasvim drugačijeg života.
Novosađani su godinama unazad mogli da posmatraju na koje se sve načine manifestuje ta misao o rušenju gradnjom. Tog petka ideja je dobila novu dimenziju.
Nestajale su građevine pod zaštitom da bi na njihovom mestu bili sagrađeni kvadrati u koje su investitori vrlo dobro sračunali profit, ali nikako i estetiku. Na mestima koja su svojim postojanjem podsećala na istoriju grada, u kratkom roku nicali bi novi spomenici bezličnosti.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
