Tri nedelje pre nego što će se dogoditi tragedija u Novom Sadu, na Velikim pričama objavljen je tekst u kojem se podseća na tezu da je to “grad koji se ruši građenjem”. Ova tvrdnja s početka knjige “Grad bez lica” profesora Ljubinka Pušića poslednjih godina sve češće se čuje među Novosađanima koji lamentiraju nad urbanističkom realnošću u svom gradu.
Kada se 1. novembra obrušila nadstrešnica Železničke stanice, u knjigu mrtvih upisano je 14 imena, dok su još tri života ostavljena u nadi da će organizam biti nikad izdržljiviji, i da će, uz pomoć medicinskog znanja i tehnologije, svest izroniti iz mraka u mogućnost novog, sasvim drugačijeg života.
Novosađani su godinama unazad mogli da posmatraju na koje se sve načine manifestuje ta misao o rušenju gradnjom. Tog petka ideja je dobila novu dimenziju.
Nestajale su građevine pod zaštitom da bi na njihovom mestu bili sagrađeni kvadrati u koje su investitori vrlo dobro sračunali profit, ali nikako i estetiku. Na mestima koja su svojim postojanjem podsećala na istoriju grada, u kratkom roku nicali bi novi spomenici bezličnosti.
Pročitali ste poslednji besplatni tekst.
Da biste nastavili sa čitanjem potrebno je da se pretplatite.
Nemoj da propustiš nijednu Veliku priču.
Već imate nalog? Ulogujte se
