Koga će danas izabrati Crna Gora, EU ili Vučića?

Samit EU-Zapadni Balkan u Tivtu trebalo je da bude velika evropska poruka regionu: proširenje je ponovo živo, a Crna Gora je najbliža članstvu u EU.

Ali dan uoči samita, odnosi Srbije i Crne Gore ponovo su eksplodirali.

Zato se tekst Zorana Panovića, objavljen povodom 20 godina crnogorske nezavisnosti, pre samo nekoliko dana, danas čita još aktuelnije: koga bi današnja Crna Gora izabrala — EU ili Vučića?

I šta Srbija, ili preciznije njena vlast, dvadeset godina kasnije, uopšte hoće od Crne Gore?

Teško da će se ijedan autorski tekst Aleksandra Vučića pokazati bitnijim za razumevanje karaktera njegove vlasti od onog za „Politiku“ iz juna 2019. pod naslovom „Elita i plebs“. To je ideološka esencija. Tekst je toliko impregniran reakcionarnom borbenošću druge antibirokratske revolucije (prvu je poveo Slobodan Milošević 1987/88) iako te 2019. nije bilo studentskog pokreta, ali je bilo dovoljno ugroženosti Srbije, tako da taj autorski tekst i danas ima snagu pravog manifesta bez koga je teško razumeti i današnje Vučićeve pokušaje da odbrani Srbiju, da svoje pristalice do kraja oslobodi od straha, od sumnji u izdržljivost, i za duže vreme konsoliduje vlast.

U „Eliti i plebsu“ kao glavni neprijatelji navode se „kvazielitisti“ koji su po „fašističkom metodu“, maltene eugenike, podelili narod na „superiorne“ (one kojima oni pripadaju) i „inferiorne“ – a to je Vučićev „narod“ (plebs). Njegova superelita se ne navodi u tekstu. Ono što je Milovan Đilas samo u drugom kontekstu zvao „nova klasa“.

Iako ga je Peti oktobar kao simbolički datum odredio, pa sad i ljude koji su taj dan branili izbornu volju zove „ološem“, Vučić je bio pragmatičan i dovoljno inkluzivan da feudalnim preuzimanjem primi kontingente kadrova bivšeg režima od kojih su neki viđeniji članovi „nove klase“. Ti asimilovani konvertiti – od običnog naroda, biznismena i medijskih nadničara, do funkcionera, neophodni su za održivi radikalski model prilagođen novim vremenima. U vreme objavljivanja „Elite i plebsa“ bar još zvanično nije postojala lojalistička naprednjačka avangarda, koja se sad paradoksalno našla u poziciji „elite“.