Ima li suživota u Srbiji?

Na Bledskom strateškom forumu premijer Hrvatske Andrej Plenković upozorio je na “surovu političku stvarnost” Zapadnog Balkana, istakavši da je “Srbija na rubu građanskog rata”, te naglasio potrebu trezvenog pristupa proširenju Evropske unije. Mogao je Plenković naći i diplomatskiju ocenu od ove za stanje u susednoj zemlji. Tokom desetomesečne krize u Srbiji imao je Plenković i suptilnijih izjava – na primer onu s početka ove godine povodom očekivanja da “Janaf” (Jadranski naftovod) i dalje snabdeva Srbiju, “jer želimo i ekonomsku i energetsku stabilnost našeg suseda, što srpske vlasti znaju”. A sve je to bilo zbog pretnje američkih sankcija ruskom “Gaspromnjeftu” i “Naftnoj industriji Srbije”, koje bi pogodile “Janaf” kroz koji ide 95 odsto nafte koja dolazi u Srbiju.

Dobro, nije se očekivalo od Plenkovića da podrži Vučića i srpski režim (jer kad HDZ to radi, radi vrlo perfidno), kao što ga je ovih dana pohvalio bivši general Hrvatskih oružanih snaga (HOS) Ante Prkačin (“Tvrdim da Srbi i Srbija imaju dobrog čoveka na čelu. On je naoružao Ukrajinu, a nije se zamerio Rusima”), ali je mogao biti suptilniji pa da bar izrazi nadu da će Srbija smoći snage za “suživot” svojih građana. Što kaže Svetislav Basara – da Srbi u Srbiji probaju da žive bar kao Hrvati i Bošnjaci u Mostaru.

Ta odvratna reč “suživot” vezuje se za propale politike takozvanog pomirenja na postratnom prostoru bivše SFRJ. Ima dobar film iz 2003. Pjera Žalice “Gori vatra” koji se bavi posleratnom stvarnošću dejtonske Bosne i Hercegovine, a radnja se prelama kroz najavljenu posetu američkog predsednika Bila Klintona varoši Tešnju. Film prati i hit pesma sa stihovima: “Pusti neka srce govori, / Pusti nek’ se duša odmori, / Iznad Tešnja zora sviće, / Ljubav naša vječna biće…”, dok je u samom filmu (čega nema u verziji koju peva Halid Bešlić), ubačen i stih posvećen Bilu Klintonu – “da u našu avliju, doneseš suživot i demokratiju”.

Bude li politička jesen relativno mirna, tenzije će samo otići u svoju potmulost. Ima modela i iskustava za srpsku stvarnost, ali je problem što su ona idealnotipska, neadaptibilna, neostvariva. Neka su i albanska. Na primer, lakše bismo u polarizovanoj Srbiji ostvarili nekadašnji princip “prištinskog korzoa” (gde su jednom stranom ulice išli Srbi, a drugom Albanci i svako u svoje kafiće), nego što bismo mogli da se podelimo u DDR Srbiju (prorusku, narodnu) i SRN Srbiju (proevropsku, demokratsku), po nemačkom hladnoratovskom principu. Sve sa zidom. Sa dogovorom da baš ne mora da se puca na prebege. Čak i da se dogovorimo da jedna od dve “srpske Nemačke” za pola veka prihvati model koji se pokazao uspešnijim. Onaj na čiju stranu valjda bude više prebega. Što bi zavisilo i od geopolitičkih raspleta.

Teško je to izvodljivo jer Srbija je, što bi rekao nekada Vuk Drašković Stjepanu Mesiću za BiH – “leopardova koža” samo sad po izmešanosti Srba koji su za i protiv Vučića. Možda bi, po albanskom principu, mogao da se napravi i “paralelni univerzitet”, sa tom apsurdnom razlikom što bi možda “paralelni univerzitet” ovde pre pravila država Srbija (Vučićeva država). Ako EU neće otvorenije da podrži proteste u borbi za demokratiju u Srbiji, da li bi bar nostrifikovala diplome sa “alternativnog univerziteta”, ako bi njega napravila antivučićevska Srbija? Što je malo teže jer pitanje je i da li bi srpska dijaspora finansirala takav univerzitet kao albanska nekada.

Oseća se odsustvo Aleksandra Vulina kad treba odgovoriti na izjave, kakva je ova Plenkovićeva sa Bledskog strateškog foruma. Stari je Vulin Vučićev saborac. To saborac je kao čin na toj strani, nije kao ono kad se pisac Siniša Kovačević obratio jednom prilikom na velikom opozicionom skupu okupljenima sa – saborci. Vulin, nekadašnji neformalni ministar za Hrvatsku, u jednom trenutku se čak učinilo uz zvaničnog Marka Đurića i nezvanični koministar spoljnih poslova, kao da je izgustirao i prevazišao Hrvatsku pa i Plenkovića. Geopolitički, pre svega. Uz Vučića, kako je najavila “Raša tudej Balkan”, u Kini ovih dana nalazi se i Aleksandar Vulin, nekadašnji direktor BIA, ministar odbrane i policije Srbije a od proletos predsednik Nadzornog odbora Javnog preduzeća “Srbijagas”. To su sve zvanične funkcije.

Iako je Vulina na tom polju gotovo nemoguće zameniti, Ana Brnabić se iskazala. Ne prvi put. Ona smatra da je Plenkovićeva izjava logična jer su Hrvati toliko želeli i toliko uložili u destabilizaciju Srbije. Ana ovoga puta nije pomenula “Janaf”, niti objasnila zašto država Srbija priznaje “ustašku državu” koja sprovodi preko nekih “blokadnih kuharica” (hrvatskih priručnika) pravu “obojenu revoluciju” u Srbiji. Sumnjamo da će Srbija biti prva otpriznavačica “ustaške države”. No dobro, kaže Ana Brnabić “na žalost nekih, i na veliku sreću Srbije i većine njenih građana, čitavog našeg naroda, to niti je tačno, niti će se dogoditi (građanski rat)”.

To je ohrabrujuće, ali šteta što nije pojasnila da će Srbija smoći snage za “suživot”. Jer je pomenula i ”većinu naših građana” i “čitav naš narod”. Dobro, ajde, da damo Ani “tri na karte” (kao u tabliću), ako je “većina” rezervisana za Vučića, ali onda valjda i antivučićevska Srbija spada u “čitav naš narod”. Nije valjda tu Ana napravila lapsus kako joj to inače basta. Tek valjda nije napravila frojdovsku grešku.