Zašto je Kataru dozvoljeno da širi islamizam u Evropi?

Dobro došli u XXXII izdanje Georeporta na portalu Velike priče. Na današnjem meniju je Katar, minijaturni bogati islamski emirat u Persijskom zalivu sa ambicijom da utiče na sudbinu ne samo muslimanskog sveta već i čitave planete.

Katar je klasičan primer diktatorskih režima na planeti koji koriste progres, moderne tehnologije i ogromne svote novca na raspolaganju da bi zaustavili civilizacijski napredak u smeru kreiranja pravnih država koje poštuju ljudska prava i slobode građana. Dobri poznavaoci ga čak apostrofiraju kao “Singapur sa minaretima”.

“Njujork tajms” i britanski “Tajms” su u nekoliko navrata iznosili dokaze kako je Katar korumpirao čelnike FIFA da bi dobio organizaciju Svetskog prvenstva u fudbalu i kako finansira terorističke formacije poput Hamasa i one koje deluju u Siriji i Libiji ili organizacije koje šire politički islam kao Muslimanska braća, ne samo u arapskim zemljama već i u Evropi. Katar je, barem prema navodima Jigala Karmona, bivšeg savetnika Jicaka Rabina i pukovnika u penziji izraelske vojne obaveštajne službe, korumpirao čak i izraelskog premijera Netanjahua. Prema Karmonovom svedočanstvu Netanjahu je dobio iz Dohe barem 65 miliona dolara za finansiranje svoje poslednje dve izborne kampanje.

Istini za volju Doha nije ni ulagala velike napore da prikrije svoju podršku islamistima bez obzira na to gde deluju. Kad god bi neko ukazao na veze Katara sa teroristima, islamistima, na korupciju, kršenje fundamentalnih ljudskih prava i sloboda, medijska mašinerija, novinari, analitičari i drugi “opinion mejkeri” su uzvraćali optužbama za islamofobiju, rasizam i blaćenje Katara.

Način na koji je utišan i stavljen pod tepih skandal nazvan “Katargejt”, odnosno serija evropskih parlamentaraca i funkcionera koji su primili mito da bi glasali, lobirali ili radili u interesu Katara, ukazuje koliko je mreža koju je Doha razgranala u Evropi moćna, ali i da Katarci ne prezaju ni od čega. Primer belgijskog aktiviste uhapšenog u Iranu i zatim oslobođenog uz posredovanje Katara vrlo je indikativan. Neposredno posle povratka aktiviste u Brisel, lokalno tužilaštvo skinulo je sa liste traženih lica Interpola ime katarskog ministra rada koji je opisan kao glavni podmićivač evropskih parlamentaraca i funkcionera.

Feud familije El Tani je u prethodnih 30 godina, zahvaljujući mastodontskim zalihama prirodnog gasa i vrtoglavom rastu cena plina, akumulirao na stotine milijardi dolara. Godišnji BDP Katara iznosi 235 milijardi dolara. Ta fortuna je omogućila Dohi da “boksuje” u mnogo višoj kategoriji od one kojoj pripada budući da Katar ima manje od 300.000 državljana i oko dva miliona stranaca u službi režima. U praksi i u teoriji, devet od deset stanovnika može da bude izbačeno u svakom momentu iz zemlje jer je katarsko državljanstvo gotovo nemoguće dobiti.

Hamad, otac današnjeg katarskog emira Tamima el Tanija, shvatio je veoma brzo po preuzimanju vlasti pučem 1995. godine – zbacio je s vlasti svog oca – značaj i moć medija i koliko oni mogu da budu korisni za vođenje dvostrukih, trostrukih a nekad i četvorostrukih igara. El Tani osnovao je Al Džaziru, prvi “all news” televizijski kanal na arapskom jeziku, često apostrofiran, pretenciozno, kao arapski CNN.

Uz pomoć Al Džazire familija El Tani je s jedne strane stekla velike simpatije u dobrom delu arapskog sveta održavajući kontakte sa talibanima i Al Kaidom u Avganistanu, pre i posle 11. septembra, a s druge je počela da kupuje, investira i korumpira u državama EU, dok je Amerikancima velikodušno dozvolila da konstruišu najveću vojnu bazu u bliskoistočnom regionu.

Politika zalivskog emirata bazira se na održavanju dobrih odnosa sa svima, ali to ne znači da Katar nema svoju političku agendu, naprotiv. Prvi stub politike Dohe je pakt sa terorističkim i radikalnim islamskim organizacijama koji se sastoji u klasičnom “do ut des”: Katarci finansiraju i obezbeđuju logističku podršku teroristima i radikalima, a oni garantuju da će emirat biti pošteđen od terorističkih napada, uključujući i američku i tursku vojnu bazu.

Drugi stub politike Katara bazira se na direktnom ili indirektnom potkupljivanju evropskih država, kroz investicije, donacije, povoljne kredite i klasičnu korupciju. Treća misija katarskog emirata je širenje islama u zapadnom svetu i stavljanje pod kontrolu lokalnih imama preko izgradnje džamija ili tzv. islamskih kulturnih centara. Prema podacima tink-tenk organizacije “Lawfare Project”, Doha je u poslednjih deset godina uplatila preko milijardu i po dolara, kroz donacije i projektne ugovore, na račune 28 univerziteta u EU, Velikoj Britaniji i SAD sa ciljem promocije političkog islama.

Četvrti nosač je investiranje u razvoj sporta, umetnosti, turizma i posledično u avioprevozničku kompaniju. Peti element je širenje medijske imperije, ne samo kroz otvaranje Al Džazire na brojnim jezicima već i kroz ulaske, direktne ili indirektne u druge medijske kuće, kao i investiranje u tzv. nove medije.