Tramp želi Nobela za mir, Putin obnovu SSSR-a

Samit Donalda Trampa i Vladimira Putina na Aljasci pokazao je svu bizarnost odnosa dvojice lidera. Tramp je na dočeku aplaudirao ruskom predsedniku i oslovljavao ga imenom „Vladimir“, kao da su prijatelji iz detinjstva, dok je Putin uzvratio pozivom u Moskvu, i to na engleskom jeziku.

Iza osmeha i pompezne ceremonije, Putin je izašao mnogo zadovoljniji od Trampa. Rehabilitovan je na svetskoj sceni, i pored poternice za ratne zločine Međunarodnog krivičnog suda, kupio je vreme za nastavak ratnih dejstava u Ukrajini i odložio je nove sankcije Rusiji, ali i njenim saveznicima zahvaljujući kojima zaobilazi zid zapadnih sankcija.

Takođe, ubedio je Trampa da odustane od zahteva da momentalno obustavljanje sukoba i uspostavljanje primirja budu uslovi za početak pregovora. Štaviše, ruskom predsedniku je pošlo za rukom da Tramp prihvati njegovu poziciju da se pregovori direktno vode o „sveobuhvatnom sporazumu“, bez prethodnog primirja. Tako je Rusija dobila prostor da nastavi operacije i učvrsti položaje.

Putin je lukavo prebacio odgovornost na Evropu i Ukrajinu za eventualni neuspeh procesa poručujući da bi oni mogli da sabotiraju američko-ruske razgovore. Tako je pripremio teren da Vašington traži „krivca“ za neuspeh pregovora i primenu kaznenih mera među svojim saveznicima i u Ukrajini a ne u Moskvi.

Kora od banane za Moskvu je Trampova ćudljivost. Donaldova politika menja se iz nedelje u nedelju. Ako njegova biračka baza proceni da mu približavanje Rusiji i Putinu šteti, Tramp će okrenuti ploču, pogotovo ako bi bila dovedena u pitanje pobeda na midterm izborima. U tom slučaju, treba očekivati nove sankcije protiv Moskve, uključujući i sekundarne prema trećim državama koje pomažu Rusiji. Ne bi bilo isključeno ni da Vašington pokuša da spusti cenu nafte i ugrozi budžet Rusije budući da se gotovo jedna trećina puni od novca zarađenog prodajom nafte.

Rešenje rata u Ukrajini ostaje neizvesno. Najrealniji je „korejski scenario“ – zamrzavanje sukoba bez formalnog mirovnog sporazuma koji bi definitivno stavio tačku na sukob. Rusija ne odustaje od svojih prvobitnih zahteva. Osim podele Ukrajine, to jest okupacije četiri oblasti plus Krim, tu su i dalje demilitarizacija i federalizacija Ukrajine, zabrana ulaska u NATO.

Za Kijev i Brisel to je neprihvatljivo, ne samo danas već do daljeg. Oni mogu da priznaju realnost na terenu, ali ne i da legalizuju otimanje zemlje jer bi tako napravili još jedan opasan presedan za budućnost.

Paradoksalno Ukrajina i EU se nalaze u veoma sličnoj poziciji kao Srbija u odnosu prema Kosovu: moraju da se pomire sa činjenicom da ne mogu da promene realnost, ali istovremeno ne mogu da priznaju de iure novi odnos snaga.

I tu se krije zamka za bromansu Trampa i Putina. Donald sanja Nobelovu nagradu za mir, Vladimir neku novu verziju SSSR-a. Ali nijedan ne želi ili ne može da pomogne drugome u ispunjavanju želja.

I pored ličnih simpatija, njihova dva karaktera, kao i interesi Moskve i Vašingtona, neizbežno ih vode ka sukobu, naravno pod uslovom da Trampu prethodno ne istekne mandat.