Venecuela, nesrećna priča

Venecuela je ponovo u geopolitičkom fokusu, razapeta između interesa velikih sila i izmrcvarena višedecenijskom diktaturom Nikolasa Madura i njegovog harizmatičnog prethodnika Uga Čaveza.

Čitava istorija Venecuele, od proglašenja nezavisnosti 1811. godine, protkana je krizama, sukobima, prevratima, građanskim ratovima, vojnim pučevima, diktaturama i „kaudiljima” (diktatori koji objedinjuju ulogu predsednika države i komandanta vojske). Posle neslavnog kraja Velike Kolumbije (u koju je Venecuela ušla 1819. godine) i smrti Simona Bolivara, Venecuela je 1830. godine ponovo proglasila nezavisnost.

Na vlasti su se smenjivali takozvani konzervativci i još takozvaniji liberali, pošto su se razlikovali prvenstveno po odnosu prema federalizmu, a ne po stilu vladanja: i jedni i drugi koristili su diktatorske metode. Može se reći da su Hose Antonio Paez, braća Monagas i Antonio Guzman Blanko bili u dobroj meri glavni arbitri venecuelanske stvarnosti u 19. veku. Oružani sukobi su bili kao godišnja doba: promenljivi ali neizbežni. Građanski rat od 1858. do 1863. godine bio je posebno surov i krvav.

Na prelazu između dva stoleća, s osvajanjem vlasti, uz pomoć privatne vojske, Ćiprijana Kastra počinje najmračniji period u istoriji Venecuele – sve do pojave Madura. Kastro je, osim što je vodio raskalašan život koji ga je koštao i sifilisa, vladao kao srednjovekovni despot u unutrašnjoj politici, dok se na međunarodnoj sceni ponašao kao piroman. Ironijom sudbine, za razliku od Čaveza i Madura, Kastro se uzdao da će u sukobu sa evropskim silama (Venecuelanska kriza) tadašnji američki predsednik Teodor Ruzvelt primeniti „Doktrinu Monro” i stati na njegovu stranu. Međutim, njegovo lukavstvo nije prošlo: Ruzvelt ga nije uzeo u zaštitu, ali je zato formulisan čuveni „Ruzveltov korolar”, koji je dopunio Monroovu doktrinu.

Od kraja Drugog svetskog rata do početka osamdesetih, izuzev šestogodišnje vojne hunte tokom pedesetih godina prošlog veka, Venecuela je prošla kroz svoj najbolji period. Tada je bila najbogatija i najavangardnija država Latinske Amerike, u koju su u masama dolazili migranti iz Španije, Italije, Portugalije i drugih evropskih zemalja. Tokom sedamdesetih godina prethodnog stoleća, na primer, profesori i nastavnici u Venecueli zarađivali su više od svojih kolega u Zapadnoj Nemačkoj ili Francuskoj.

Kao spasilac otadžbine, krajem osamdesetih na vlast se vraća Karlos Andres Perez, tokom čijeg je prvog mandata (1974–1979) Venecuela živela svoje zlatne godine. Zahvaljujući visokoj ceni nafte, južnoameričku državu nazivali su „Saudijska Venecuela”, a Karakas je bio apostrofiran kao „Pariz Latinske Amerike”. Međutim, drugi Perezov mandat obeležili su masovni protesti protiv njegovih ekonomskih reformi inspirisanih ekstremnim ekonomskim liberalizmom. „Karakaso”, kako su nazvane demonstracije, koštao je života nekoliko hiljada ljudi; Perezov režim ugušio ih je u krvi, uz prekomernu upotrebu policije i vojske.

Tokom Perezovog mandata na scenu stupa Ugo Čavez. Kao tinejdžer ušao je u venecuelansku vojsku, gde je bio zadojen idejama bolivarizma. Osniva Bolivarski pokret (Movimiento Bolivariano) 1983. godine. Pokret se brzo širi u vojnim strukturama, što navodi tek promovisanog Čaveza, 1991. godine unapređenog u čin pukovnika, da organizuje puč protiv režima predsednika Pereza.

Paradoksalno, propali prevrat otvorio je vrata za svetlosno brz uspon političke karijere Čaveza i još brži pad Perezove. Godinu dana posle neuspelog puča Perez je suspendovan pa smenjen zbog pronevere, dok Venecuelanci sve masovnije počinju da traže oslobađanje pukovnika Čaveza.

Pod pritiskom javnosti, Čavez se vraća na slobodu i kreće u nezaustavljiv pohod na vlast. Koristeći veliku popularnost među najsiromašnijim slojevima stanovništva, Čavez osniva novu stranku – Pokret peta republika – i 1998. godine pobeđuje na predsedničkim izborima sa 56,2 odsto glasova.

Kaudiljo je imao sreću da njegov mandat koincidira sa vrtoglavim rastom cene nafte. Usledila je nacionalizacija svih kompanija koje su eksploatisale prirodna bogatstva, uprkos potpisanim ugovorima i koncesijama. Novac od izvoza nafte omogućio je finansiranje masovnih akcija opismenjavanja, stvaranje sanitarne mreže koja je garantovala besplatnu medicinsku zaštitu, a polovini stanovništva, koja je bila hronično neuhranjena, omogućeno je da po simboličnim cenama plaća dnevne obroke.

Pored svetle strane Čavezovog režima postojala je i tamna. Kaudiljo je odlično manipulisao listom prioriteta većine Venecuelanaca. U Čavezovoj Venecueli socijalna prava bila su daleko važnija od građanskih sloboda, ljudskih prava, slobode medija, demokratije, pravne države, borbe protiv korupcije i organizovanog kriminala.

Čavezov režim bio je duboko kleptokratski, korumpiran do srži, ideološki zadrt i zasnovan na negativnoj, klasno osvetoljubivoj selekciji u kojoj su vernost kaudilju i ideološko opredeljenje bili važniji od kompetentnosti i meritokratije. Sa Čavezom na vlasti Venecuela je iz jedne krajnosti otišla u drugu: od ekstremnog neoliberalizma i divljeg kapitalizma stiglo se do totalitarnog etatizma.

Opijen ogromnim profitima od prodaje nafte, zahvaljujući visokoj ceni „crnog zlata” u prvim godinama mandata, Čavez je – umesto da finansira modernizaciju naftne industrije i razvoj profitabilnih grana ekonomije prilagođenih prirodnim i ljudskim resursima Venecuele – prerastao u političkog megalomana sa pečatom Fidela Kastra, ubeđenog da može da menja svet i postane Simon Bolivar 21. veka.

Čavez je konsenzus gradio na izdašnim socijalnim programima, a Maduro, osim što je imao nesreću da vlada u periodu kada je cena nafte drastično pala, imao je i peh da nema vojni background. Za razliku od Čaveza, koji je imao briljantnu vojnu karijeru, Maduro je bio vozač autobusa i sindikalista. Taj nedostatak nadoknadio je slušajući svoje kubanske savetnike, koje je nasledio od Čaveza, i poverio sve profitabilne poslove – od legalnih, poput trgovine deficitarnim proizvodima, do ilegalnih, poput šverca i prodaje narkotika – vrhu represivnog aparata. Ne radi se samo o regularnoj vojsci, koja raspolaže sa preko 60.000 vojnika, već o Nacionalnoj gardi, koja kontroliše granice, i Nacionalnoj bolivarskoj miliciji sa nekoliko stotina hiljada ljudi pod oružjem.

Madurova vlast bazira se i na činjenici da ga je Čavez „rukopoložio” kao svog naslednika. I danas prilično veliki broj Venecuelanaca podržava Madura upravo iz tog razloga. S druge strane, ne treba zanemariti ni one kojima se Maduro ne sviđa, ali iz inata, ideološkog stava ili antipatije ne mogu da glasaju za kandidata desnice, koji je u njihovim očima oličenje neoliberalne kapitalističke nemani.

Madurov režim ima tri opcije pred sobom. Prva je otvoreni otpor Americi, uz oslanjanje na Kinu i Rusiju. Druga je pregovaranje i traženje diplomatskog rešenja. Treća je predaja – odnosno egzil.