Rusija protiv Ukrajine, Srbija protiv Evrope

Dobro došli u XCVI izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. U ovoj epizodi zaokružujemo priču o Ukrajini, kroz prizmu odnosa sa zapadnim saveznicima i Rusijom, unutrašnje prilike i poređenja sa Srbijom.

Ukrajina u naručju Evrope vidi spas od ruskih imperijalnih ambicija, dok se u Srbiji širi antievropska politika i raspoloženje jer tako zvuči manje problematično cilj da se Srbija transformiše u „kinesku provinciju“ ili „rusku guberniju“ na evropskom kontinentu.

Sve imperije žele da njihovi klijenti liče na njih. Velika je zabluda da bilo koja planetarna sila dozvoljava da njeni junior saveznici budu nezavisni i suvereni. Naravno, što je imperija geografski bliža, to je njen uticaj vidljiviji i jači.

Većina Ukrajinaca želi da njihova zemlja liči na zapadnoevropske države, a ne na Rusiju ili Kinu. U Srbiji to nije slučaj.

Ključna razlika između dve zemlje je u tome što u Ukrajini gotovo svi politički faktori, uključujući predsednika Volodimira Zelenskog i njegovu partiju Sluga naroda, nedvosmisleno žele da njihova zemlja postane članica EU. U Srbiji stranke koje su zaista proevropske su na ivici izbornog praga ili su u rasponu statističke greške, a predsednik Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka suštinski ne žele da približe Srbiju EU, a kamoli da ona postane njena članica.

Posledično, u odnosima „vis-à-vis“ između Brisela ili ključnih evropskih prestonica sa Kijevom, EU može da utiče na vodeće političke figure u bivšoj sovjetskoj republici jer je njima stalo da Ukrajina napreduje ka članstvu i zato uzimaju veoma ozbiljno sugestije ili ocene najvažnijih figura među članicama EU.

Beograd primenjuje oprečnu taktiku, držeći samo privid dijaloga sa institucijama EU i državama članicama kako bi izbegao izolaciju ili gubitak privilegija koje garantuje status kandidata za članstvo u EU i pregovarački proces.

U julu su ukrajinski predsednik Zelenski, njegova siva eminencija Andrij Jermak i poslanici partije Sluga naroda u klasičnom antievropskom i antidemokratskom stilu, ispod žita, na brzinu, progurali zakonske amandmane koji su stavljali pod kontrolu izvršne vlasti, odnosno predsednika Zelenskog i generalnog javnog tužioca (pod kontrolom predsednika), dve antikorupcijske agencije osnovane nakon revolucije Evromajdan.

U Srbiji već gotovo godinu dana traju protesti građana zbog pada nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, što je direktna posledica visoke korupcije koja je dostigla nezapamćene nivoe sa aktuelnom vlašću u Beogradu. Istovremeno, EU je ispostavila nekoliko uslova koje Srbija mora da ispuni da bi se pomerila u procesu evropskih integracija, a svi oni su kompatibilni sa zahtevima srpskih studenata.

Dakle, kap koja je prelila čašu i mladih Ukrajinaca, ali i čelnika EU i vodećih država članica, bilo je usvajanje „ruskog zakona“, kako su ga nazvali mladi Ukrajinci na prvim protestima u Kijevu i drugim mestima od početka ruske invazije na njihovu zemlju.

Osim masovnih protesta, na koje se Zelenski i Jermak nisu mnogo obazirali, aktivirala se i EU. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i komesarka za proširenje Marta Kos upozorile su Zelenskog da su zakoni i potezi Kijeva neprihvatljivi i da miniraju put Ukrajine ka članstvu u EU. Nije mnogo vredelo, tako da je u igru morala da uđe teška EU kategorija.

Tek kada su francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Fridrih Merc digli slušalicu i objasnili Zelenskom posledice usvajanja i primene antidemokratskih i antievropskih zakona, predsednik Ukrajine je povukao ručnu i napravio zaokret od 180 stepeni. Vratio je zakon u Vrhovnu radu sa izmenjenim i prihvatljivim tekstom koji garantuje nezavisnost i autonomiju NABU-a i SAPO-a.

Na drugoj strani, evropski zvaničnici, od Fon der Lajenove i Marte Kos do čelnika vodećih država poput Makrona i italijanske premijerke Đorđe Meloni, jasno su ponovili u više navrata šta se od Srbije očekuje, ali su njihovi zahtevi ušli na jedno, a izašli na drugo uvo zvaničnog Beograda koji nastavlja sa svojom politikom jer ih članstvo u EU ne interesuje.

U Beogradu svi vuku za rukav EU i optužuju je da ne čini dovoljno ili da stoji iza jedne ili druge strane u sukobu režima i opozicije. To je još jedan dokaz da u našoj zemlji i dalje ne shvataju šta je EU i kako deluje. Evropska unija nije Varšavski ugovor, a Brisel, Berlin ili Pariz nisu Moskva pa da šalju tenkove, kaznene jedinice ili odrede špijuna i ubica da bi doveli ili održali na vlasti jednu ili drugu stranu.

Evropska unija nije Bog, ali i za nju važi ona izreka: „Pomozi sebi, pa će ti i EU pomoći.“ Drugim rečima, EU ne može da smeni jednu i uspostavi drugu vlast, ali može i te kako da pomogne svakoj vlasti koja odluči da u Srbiji kreira pravnu, slobodnu, prosperitetnu državu i da širom otvori svoja vrata za mesto za stolom velike evropske porodice. Naravno, pod uslovom da to građani Srbije žele. Nikoga neće biti mnogo briga ako Srbija izabere da bude evropski „Kalimero“ zaglavljen u slepom crevu Evrope.