Dobro došli u LXXVII izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. U centru pažnje ove epizode je Sirija, odnosno sudbina kreature britanskog diplomate Marka Sajksa i njegovog francuskog kolege Fransoa Pikoa u jeku Prvog svetskog rata. Sudbinu Sirije, od njenog rađanja, odlučuju stranci i velike sile. Neće biti mnogo drugačije ni ovog puta.
Pad poluvekovne diktature familije Asad nije otvorio vrata za transformaciju Sirije u demokratsku ili slobodnu državu, naprotiv – izgubila je jednu od retkih pozitivnih stvari koju je imala: sekularnost. Maksima oca moderne italijanske književnosti Alesandra Manconija „nije sve što dođe posle progres“ posle Irana, Iraka, Libije, Egipta, pronalazi još jednu potvrdu u Siriji.
Bliskoistočna zemlja je ne samo mozaik različitih etničkih i verskih grupa već je i konglomerat armija, milicija, gerilaca, terorista, džihadista. Na jednoj strani imamo sunite koji se dele na Arape, Kurde i Turke, zatim alavite, šiite, hrišćane, Druze. Suniti (Arapi, Kurdi, Turci) najbrojniji su u Siriji, čine više od 70 odsto stanovništva, slede šiiti/alaviti sa manje od 15 odsto (velika većina su alaviti), hrišćana ima oko deset odsto i Druza oko tri, plus Asirci, Jermeni i druge manjine.
Paralelno, pored armije novog režima, tu su džihadističke milicije, ostaci vojske tzv. Islamske države, formacije pod direktnom kontrolom Turske, različite kurdske vojske, milicije Druza, alavitske jedinice koje su se povukle na mediteransku obalu oko ruskih pomorskih baza, ostaci Hezbolahovih jedinica i minorne hrišćanske formacije koje traže pouzdanog zaštitnika u post-Asadovom periodu.
Na sve to treba nakalemiti direktan uticaj okolnih država, od Turske i Izraela do Irana, Saudijske Arabije i Katara. Rusija je i dalje prisutna, istina prilično redimenzionirana nakon pada Asadovog režima, a ne treba zaboraviti ni dve hiljade Amerikance sa bazama na granici sa Saudijskom Arabijom i u kurdskom delu Sirije gde se nalaze najveća nalazišta nafte.
Vreme nade da Sirija može da bude bolje mesto za život isparilo je posle par meseci od promene režima. Masakr alavita je pokazao da je došlo samo do zamene uloga: dželati su postali žrtve a žrtve dželati. Razlika je u tome što alaviti nemaju jakog stranog zaštitnika (Iran je ispao iz igre), a ne mogu da se oslone ni na bogatu i brojnu dijasporu, kao što su mogli suniti, jer je nemaju. Zato je njihova pozicija dramatična.
Vođa navodno raspuštene terorističke organizacije Tahrir el Šam (HTS) Abu Muhamed el Džulani skinuo je ratnu uniformu i kefiju, obukao odelo sa kravatom, promenio ime, ili bolje rečeno vratio staro Ahmed el Šara i proglasio se za predsednika Sirije u narednih pet godina.
Usvajanje privremenog Ustava, biće na snazi do 2030. godine, potvrdilo je sumnje da je prvi cilj El Šare da postane kalif umesto kalifa – zadržao je sve prerogative vlasti koje je imao Bašar el Asad – a drugi da islamizuje Siriju.
Novi sirijski predsednik nije uveo šerijat iz taktičkih razloga, ali je podvučeno da se najviši pravni akt i sve norme koje iz njega proizilaze baziraju na islamskom pravu. U tom kontekstu predsednik Sirije može da bude samo musliman a ženama je namenjeno centralno mesto u porodici za odgajanje dece, a ako baš insistiraju da se školuju ili da rade, neće im biti zabranjeno.
El Šara se nije zadovoljio da bude samo predsednik već je i šef vlade, komandant vojske, kontroliše i sudije i tužioce, ima pravo da stavi veto na svaki usvojeni zakon u parlamentu (i pored toga što će parlamentarce lično birati) i da blokira ili preinači svaku presudu.
U Siriji ne samo da neće biti izbora u sledećih pet godina već je i zabranjeno osnivanje i delovanje političkih partija, tako da je lako zamisliti šta će se dogoditi posle 2030. godine. Žene u Siriji već ne mogu da se pojavljuju na javnim mestima bez vela, bez obzira na to da li su muslimanke, hrišćanke ili jednostavno nisu religiozne. Apsolutna vlast El Šare u startu dovodi u pitanje obećanja data međunarodnim partnerima i liderima lokalnih verskih i etničkih zajednica da će novi režim biti inkluzivan i da će sve zajednice uživati prava i slobode.
Iz svega prethodno rečenog jasno proizilazi namera El Šare da učvrsti vlast pre nego što Siriju pretvori u rigidnu islamsku diktaturu sa sunitskim pečatom, a to je popločavanje puta za nove etničke i verske sukobe sa sponzorima i ktitorima zavađenih strana u okolnim zemljama, Rusiji i SAD.
Poštovani, da biste pročitali 3 besplatna teksta potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
