Najveći bolesnik u Evropi

Dobro došli u CIV izdanje Georeporta na sajtu Velike priče.

Francuska je danas najveći “evropski bolesnik”, daleko ozbiljniji od Nemačke u kojoj su demohrišćani i socijaldemokrate formirali koaliciju da bi se suprotstavili rastu Alternative za Nemačku, ili od Španije gde vlada Pedra Sančeza opstaje na većini od samo jednog poslanika u parlamentu, ili od Velike Britanije gde je ubedljivo najpopularnija partija Najdžela Faraža Reform UK, a Ilon Mask forsira svog prijatelja neofašistu Tomija Robinsona.

Peta republika je ušla u zamku u kojoj je Italija bila godinama: vrtoglavi rast javnog duga, slab privredni rast, povećanje tzv. spreda koji automatski povećava cenu servisiranja duga i menjanje vlada kao na traci, u proseku po jedna svake godine. Zato se ovih dana prave poređenja između Francuske i Italije i podseća kako su se Angela Merkel i Nikola Sarkozi smejali problemima Italije Silvija Berluskonija pre 14 godina kada su ga primorali na podnošenje ostavke.

Naravno, specifične težine Pariza i Rima na međunarodnoj sceni i u samoj EU su neuporedive, ali ostaje činjenica da Italija ima stabilnu vladu, da je promenila tendenciju i da je spustila javni dug sa 145 odsto BDP-a na 134 odsto, privredni rast je viši nego u Francuskoj, a italijanski i francuski spred su gotovo izjednačeni.

Francuska više od 50 godina ne uspeva da zatvori nijedan godišnji budžet bez gubitaka. Socijalna davanja, garantovanje usluga građanima, zdravstveni i penzioni fond bili su u posleratnom periodu toliko izdašni da su Francuzi bili podjednako ponosni i naviknuti na njih. Taj miks je proizveo kolateralni efekat da je svaki pokušaj reforme izuzetno težak i rizičan.

U poslednje dve decenije javni dug Francuske raste 12 miliona evra na svaki sat, a u prethodnih osam godina porastao je za 1.300 milijardi evra.

Sve političke snage priznaju problem rasta javnog duga i neodrživosti postojećeg sistema, ali se niko sem Makronovih vlada nije usudio da se suoči sa gorkom stvarnošću. Takođe, francuski građani su svesni da je javni dug postao ozbiljna pretnja, ali ne žele da trpe bilo kakvo žrtvovanje tim pre što su ubeđeni da cenu žrtvovanja neće svi platiti podjednako.

Plan bivšeg premijera Bajrua da skreše javnu potrošnju za 44 milijarde evra dočekan je na nož, pogotovo od populista i suverenista koji su već uveliko u kampanji za predsedničke izbore u proleće 2027.

Među dobrim delom Francuza rašireno je mišljenje da bogati moraju da plate ceh i da pokriju minuse u državnoj kasi plaćanjem dodatnih poreza. Radi se o nekoj vrsti uslovnog refleksa francuskog društva koji su levičarske snage ukorenile između dva svetska rata. Štaviše, slogan “neka plate bogati” bio je moto Komunističke partije Francuske. Za razliku od protestantske Evrope i pre svega SAD, Francuzi se ne dive bogatima, već ih smatraju rak-ranom društva koja proizvodi samo probleme. Zato svaki predlog da se povećaju porezi za bogate nailazi na oduševljenu podršku.

Međutim, u EU u kojoj svaka zemlja vodi nacionalnu poresku politiku, velikim industrijalcima, bankarima i tajkunima nije nikakav problem da presele sedišta svojih firmi u Luksemburg, Holandiju i Irsku gde plaćaju mnogo manje poreze, uključujući i one na profit. Ako su u penziji, sele se u Portugaliju gde ih čekaju minimalni porezi na prihode, a odnedavno se i Italija upisala na spisak poželjnih meta za bogate uvodeći tzv. flat tax od 200.000 evra.

U EU niko ne može da se raduje ili da uživa u francuskim problemima, nevoljama i sve dubljoj krizi. Isto važi i za Nemačku. Ako Pariz i Berlin nisu u formi i postaju sve slabiji, čitav evropski projekat počinje da leluja i kleca.

U konstelaciji sa Sjedinjenim Američkim Državama, Kinom i Rusijom – sve agresivnijim i sve više neprijateljski nastrojenim – te sa novim regionalnim silama na granicama, Evropa postaje mnogo ranjivija ako njeni francuski i nemački stubovi ne stoje dobro.

Evropi treba jaka Francuska, preduzimljiva Italija, solidna Španija i pre svega robustna i ambiciozna Nemačka. Samo tako EU može da ostane protagonista na planetarnoj geopolitičkoj tabli. U suprotnom slučaju, EU čeka marginalizacija i deklinacija.