Ko će braniti Evropu ako je napadne Rusija? (VIDEO)

Dobro došli u LXXVI izdanje Georeporta na sajtu Velike priče. U ovoj epizodi tražimo odgovor na pitanje: koliko je velika mogućnost da Rusija napadne Evropsku uniju i da li je EU spremna ili da li će biti spremna da se brani kolektivno ili solidarno samo napadnute članice?

Ruski propagandisti definišu vesti i analize o pripremama za napad Rusije na članice NATO-a kao “evropsko bulažnjenje ili delirijum”, baš kao što su govorili o planovima Moskve da napadne Kijev, pre početka agresije na Ukrajinu.

Za ruski režim biti neutralan u Evropi znači samo dve stvari: ne biti član NATO-a i prihvatiti dobrovoljno ili pod prinudom ruski uticaj i ulazak u rusku sferu interesa. Konkretno, Rusija ima planove da osvoji pribaltičke republike i Moldaviju, ali bi se u drugim zemljama, poput Rumunije, zadovoljili marionetskim vladama sa predsednikom poput Kalina Đeorđeskua na čelu. Ne treba potceniti ni dubinski ruski uticaj u Bugarskoj.

Rusija igra na kartu straha u Evropi i zato širi defetizam i apokaliptične teorije jer su Evropljani, imajući u vidu prosečnu starost i blagostanje u kome žive decenijama, lako ucenjivi, plašljivi i sa političkim liderima spremnim da na tom sentimentu grade podršku i popločavaju put ka vlasti. Po pravilu je reč o ekstremno desničarskim ili radikalno levičarskim partijama.

Zapadna Evropa je od kraja WWII potpuno prepustila Amerikancima pitanje svoje bezbednosti a posle kraha SSSR-a praktično se sama razoružala drastično smanjujući vojne budžete. Nakon pada Berlinskog zida verovalo se da je došao “kraj istorije”, posebno u Evropi gde je bilo široko ukorenjeno ubeđenje da je Vašington novi Rim i da Amerikanci mogu da oblikuju svet po svojoj slici i prilici.

Istina je da Amerikanci nisu nikada bili u stanju da oblikuju celu planetu po svom nahođenju. Problem je što su to prepoznali mnogi u međuvremenu, počev od Kine i Rusije zaključno sa Turskom i Iranom. Prilično ranije od Evropljana koji su želeli da veruju da mogu da žive od stečene dividende mira nakon WWII. Evropska unija i njene članice, bez SAD, ne samo da ne bi mogle da napadnu Rusiju nego nemaju ni adekvatno naoružanje, dovoljno vojnika i neophodnu logistiku i satelitsku podršku da se efikasno brane u slučaju napada.

Evropska unija se navikla da živi u nekoj vrsti poluprotektorata, uljuljkana u ideji da je američki bezbednosni štit neprolazan i neprobojan i da je na Evropljanima bavljenje ekonomijom, trgovinom, turizmom i poboljšanjem kvaliteta života. Potpuno izvan istorije i sa visoko podignutim sloganom Bertolta Brehta: “Nesrećna je zemlja kojoj trebaju heroji.”

U dobrom delu zapadne Evrope većina građana smatra da ih ne tangiraju mnogo istočne granice EU i ruska pretnja. Ruski vojnici se u zapadnom delu Evrope ne vide više od dvesta godina. Toliko dugo da su postali neka vrsta mitoloških bića i izvor brojnih gradskih legendi. Od one da su kozaci u okupiranom Parizu, po padu Napoleona, urlali “bistro, bistro” (brže, brže) na Francuze da im donesu hranu, vodu ili alkohol i da su tako nastali bistroi, do mitova o nepobedivom generalisimusu Aleksandru Suvorovu čiji mastodontski spomenik mogu i danas da vide putnici namernici koji umesto tunela Sent Gotard izaberu prevoj preko alpskog planinskog venca između Tićina i centralnog švajcarskog kantona Uri. Međutim, u istočnoj Evropi, tačnije istočno od Elbe i Dunava, kada uđe u Austriju, sećanja na ruske vojnike su i dalje sveža i nisu, eufemistički rečeno, nostalgična.

U zapadnoevropskim državama, uključujući i Veliku Britaniju, registruje se veoma niska spremnost ne samo da se brani druga zemlja saveznica u ime zajedničkih vrednosti i pripadnosti EU ili NATO-u već i vlastita država. Prema Galupovom istraživanju, samo 32 odsto ispitanika u članicama EU bi ratovalo za svoju zemlju. Kada se ti brojevi prevedu na pojedinačne države, proizilazi da bi 14 odsto Italijana ratovalo, 20 odsto Austrijanaca, 23 odsto Nemaca, 29 odsto Španaca, 33 odsto Britanaca.

Kako se približavamo granici sa Rusijom, broj građana spremnih da ratuju za otadžbinu raste. Gotovo polovina Šveđana i Poljaka nema dilemu da bi stali na prag domovine, dok se taj procenat penje na 60 odsto u pribaltičkim republikama i Finskoj.

Životni san ruskog predsednika Vladimira Putina je da uđe u istoriju kao veliki restaurator Ruske imperije i da obezbedi sebi mesto u panteonu velikih ruskih vladara, od Ivana Groznog, preko Petra Velikog i Katarine Velike, do Aleksandra III i naravno Staljina. U Gruziji je već instaliran proruski režim, Jermenija se nalazi u takvoj geografskoj poziciji da ne može da se emancipuje od Rusije imajući u vidu istorijsko iskustvo sa Turcima i Azerbejdžancima. Petina Ukrajine je već pod kontrolom Moskve a ruske trupe su i dalje u Prinjestrovlju u Moldaviji.

Izveštaji evropskih obaveštajnih službi navode da će Rusija napasti evropske članice NATO u vremenskom rasponu od tri do deset godina. U briselskim kuloarima kruže i analize koje predviđaju da bi do agresije moglo da dođe i ranije, čak 2027. godine i da bi njen epicentar mogao da bude na jugu a da bi žrtva bila Moldavija.

Cilj Rusije nije da napadne celu Evropu već njene najranjivije i najizloženije delove: Estoniju, Letoniju i Litvaniju na severu i Moldaviju na jugu. Takođe, nije rečeno da će Moskva upotrebiti klasičnu invaziju, kao u slučaju Ukrajine. Postoje ozbiljne mogućnosti i da Rusije uz pomoć hibridnih ratova, propagande i lokalnih “petih kolona” vrati u svoju sferu uticaja prostor koji oni zovu blisko inostranstvo i koji se podudara sa granicama bivšeg SSSR-a.