Miljenko Jergović i Svetislav Basara svakog petka samo na Velikim pričama u rubrici “Nikad bolje”.
***
Biće ovo pismo prepuno sranja, Miljenko.
Sve se češće događa da dok ti pišeš odgovor na moje pismo, ja simultano čitam neku knjigu u kojoj naiđem na nešto što će mi pomoći da ti repliciram. Tako je bilo i ovog puta. Čitao sam “Doba gomile” Serža Moskovisija i na jednom mestu naišao na nekoliko redaka koji bacaju prigušeno svetlo na okolnosti pod kojima se predsjednik hrvatskog PEN-a i umna i lucidna politologinja-marksistkinja (i mnogi drugi) poseru na sopstvene integritete, biografije i pretvore se u “radikalne neprijatelje samih sebe”, a usput i svih onih koji su ostali pri antifašističkim stavovima koje su i oni donedavno zastupali.
Ti redovi u “Dobu gomile” govore o opšteljudskoj podložnosti nastrojenjima i raspoloženima sredine, pa otprilike kažu – prepričavam – da se svako ko se nađe u žalobnom društvu po automatizmu oseti ožalošćenim, a ukoliko se nađe u nekom veselom društvu, onda se oraspoloži.
Ta empatijska prijemčivost je sasvim u redu – zapravo je nešto vrlo dobro – kad se radi o porodičnim, prijateljskim i (uopšte) nevelikim društvima, ali kad se emocionalni automatizam prenese na teren velikih društava – koja si pritom laskaju da su veća nego što jesu – stvar poprima zlokobna i groteskna obličja.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
