Kada bi neko nauku predstavio kao bajku, ona bi izgledala ovako – naučnik A je otkrio X, onda se naučnik B nadovezao na naučnika A i otkrio Y, nešto još bolje i efikasnije. I to je tako išlo dok nismo našli odgovore na sva pitanja pod kapom nebeskom jer je nauka svemoguća i ništa se u nauci ne dešava sem konstantnog niza uspeha kao finalnog trijumfa ljudskog uma nad silama prirode.
Ovako ispričana bajka se često naziva i scientism i za određeni broj ljudi predstavlja vrstu religije na isti način kao što su za druge hrišćanstvo, islam, budizam itd. Nema svetaca i rituala, ne postoje crkve, ali je pojam bog najčešće zamenjen pojmom gen ili priroda, a čoveku u belom mantilu pripisuju se mistična svojstva zajedno sa nekritičkim prihvatanjem svega što nosi naziv “naučno”.
Ovo je naravno potpuno suprotno od onoga što je suština nauke ali dobra priča uvek nađe svoju publiku. Često ovakav pristup možemo sresti kod komunikatora nauke (science communicators) koji poput pravih evanđelista koji donose dobre vesti sa poletom i sjajem u očima pričaju o nauci onako kako trgovački putnici pokušavaju da uvale neki nepotreban proizvod. Ali, kako to obično biva, istina je uvek u “50 nijansi sive”.
“Onaj ko voli kobasice i zakone ne bi trebalo da zna kako se bilo koje od njih pravi” izjava je koja se obično pripisuje Bizmarku, a u ovom slučaju bi značilo da onaj koji želi da posmatra nauku kao put od žutih cigala koji treba pratiti do “konačne istine” bolje da ne zagleda mnogo u žbunje pored puta jer može da nađe mnogo toga što bi ga iznenadilo.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
