Ovaj tekst deo je serijala o 30 godina britpopa i povratku grupe Oasis. Sve tekstove pročitajte na sajtu Velikih priča
***
Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih, kada smo odrastali ili se pravili da odrastamo, popularni su bili internet forumi, na kojima smo pod izmišljenim nadimcima razmenjivali mišljenja o svemu, pa i muzici. Između komentara, baš kao danas na društvenim mrežama, padala je prava virtuelna krv. Svađali smo se čak i na topicima tako bezazlenih naziva kao što je “Koju pesmu slušate trenutno?” Naravno da smo svi ispisivali nazive što opskurnijih pesama, kako bismo bili što više kul, i kako bismo bili što više indie.
Ja sam (u stvarnom životu) ponekada slušala Oasis. Ali ko bi to, za ime sveta, priznao? Naravno da nas je bilo sramota da kažemo da slušamo Oasis. To nije bilo indie, i oni nisu bili bol. Jesu se o njima, to ću kasnije saznati, pisale knjige, ali nisu bili duboki ni kompleksni ni originalni, bar u muzičkom smislu, ni približno kao Pulp ni Stone Roses, God forbid da ih neko uporedi sa The Smiths, pa makar samo zbog tog Mančestera.
I u čemu je hajp sa tim Mančesterom, upitala me je jednom drugarica koju sam dugo pokušavala da odvedem na Indie-go na Akademiji, običan industrijski grad, kao, na primer, Bor? Oasis su bili suviše poznati, suviše mekani, volele smo ih još od srednje škole pretvarajući se da ih preziremo, da smo suviše neshvaćene da bismo prigrlile nešto toliko prosečno. Braća Galager nisu bili lepi, nisu imali plesne pokrete kao Džarvis Koker, nisu imali inteligentne tekstove, punili su stadione i u tami srednjoškolskih a kasnije i studentskih soba zvala sam ih narodnjacima – uz njihove pesme se vrištalo krišom i nakon ponoći, nikako pre.
Poštovani, da biste pročitali 1 besplatan tekst potrebno je da se registrujete, a da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
