Kako nam stiže kraj godine, tako se i gomilaju svi oni filmovi koji su mesecima iščekivani, a strateški planirani za sam kraj godine, kako bi bili što svežiji kada krene sezona velikih nagrada. Iako naravno nije nemoguće da najbolji film godine izađe u prvom delu godine, ipak smo navikli da od ovih filmova sa kraja godine u globalu malo više očekujemo. Filmovi koji su procenjeni kao oni koji bi mogli da konkurišu za mnoge nagrade obično imaju ozbiljan marketing i isplanirane kampanje koje pored mnogo trejlera uključuju i promo intervjue glumaca koji se dele po internetu, tako da imate osećaj da je u pitanju nešto bitno. Ovaj tekst neće biti ni o jednom od takvih filmova, već o jednom koji je došao bez mnogo pompe, gotovo neprimetno, a ostavio veoma veliki utisak.
Radi se o filmu „Train Dreams“, koji je izašao ekskluzivno na Netflixu otprilike u isto vreme kada je ta kuća izbacila i željno čekanog „Frankensteina“ u režiji Giljerma del Tora. U poređenju sa goreopisanom celom marketinškom kampanjom kakvu je „Frankenstein“ dobio, „Train Dreams“ se pojavio tiho i nenametljivo, skoro neprimetno. Iako režiser filma Klint Bentli nije neko zvučno ime (ovo je tek drugi dugometražni film koji režira), ne može se reći da u filmu nema zvučnih imena koja bi gledaocima mogla da privuku pažnju.
Poštovani, da biste nastavili sa čitanjem naših premium sadržaja, neophodno je da odaberete jedan od planova pretplate.
Već imate nalog? Ulogujte se
